Korona virus, pandemija, oboleli, umrli, broj ljudi na respiratoru, lažete, ne lažemo, konferencije, prosipanje pameti ljudi koji pameti nemaju, krizni štab, Kisić, Kon, Brnabić, Vučić, Lončar, covid-19, korona, korona, korona, maske, korona, korona, KORONA! U kolektivnom ispiranju mozga uzmem da čitam druge vesti. Maltene svakodnevno svi možemo da naiđemo na popularne naslove vesti sa raznih portala, naslovljene sa “Dogodilo se na današnji dan”. I, listajući dnevnu štampu i portale, tražeći šta se bitno desilo na datum 24.07. u istoriji čovečanstva, nađem sledeće:

1704 – Britanske snage pod komandom admirala Džordža Ruka (George Rooke) preuzele su Gibraltar od Španaca.
1783 – Rođen Simon Bolivar.
1906 – Preminuo Stevan Sremac.
Listajući i dalje, kao neko ko je generalno i zaljubljenik, a može se reći i zaluđenik za sport, uglavnom među silnim nabrajanjima nađem ponekad i poneku zanimljivost iz sporta. Ono što nisam video, a dobro pamtim, je da je na ovaj datum 1974.  u Sarajevu rođen košarkaš koga mi malo stariji navijači Partizana, a bogami i naših protivnika vrlo dobro pamtimo – Haris Brkić.

Sada vam je svima jasno zašto i ovaj naslov. Hteo sam da nas koji ga pamtimo podsetim, a i nove generacije svih ljubitelja košarke malo upoznam sa tim ko je i šta bio on.
Da ne bih kenjao od starta sa onim, od oca tog i tog, majke te i te, preskočiću iz razloga što na Google možete da ukucate ime i prezime i da pročitate osnovne informacije.
Ja ću početi od kraja. Od tog parkinga Pionira tog 12.12.2000., kada je neki, još uvek nepoznati napadač (bravo policijo, mamu vam jebem, a za ket trave klince privodite kao da su Pablo Eskobar) usmrtio Harisa sa 2 hica u glavu oko 21h. Sudbina je htela tako da je njemu na samom treningu bilo loše pa je sa istog izašao ranije, gde ga je ispred Pionira sačekao ubica i oduzeo mu život. Šta bi bilo da je Darko Ruso bio strožiji pa da mu nije dao da ode sa treninga ili bar hale, da ga je naterao da bar sedne i odgleda trening saigrača do kraja? Nikada nećemo saznati. Kao ni ime ubice, jer taj je do sada mogao da umre prirodnom smrću (nadam se da nije), ili od neke teške i duge bolesti ( nadam se da jeste).
3 dana kasnije Brkić je preminuo.

Celom ovom događaju prethodilo je menjanje u klubu komplet struktura. Došla nova uprava vođena bivšim legendama Divcem, Danilovićem i Paspaljem, najava za neko bolje sutra, koje je i usledilo u narednim godinama, a i moje uzbuđenje što se iz Budućnosti vratio kapiten. Svemu tome je prethodilo smenjivanje Slobe, popularni 05.10. koji, ispostaviće se kasnije, nije doneo ništa bolje stanje u državi, za šta možemo da krivimo i istoriju jer jebiga, od kada imamo državu, imamo i Stokholmski sindrom, pa dozvoljavamo svakakvoj bulumenti da nas kara (ovi sada nisu ni bulumenta, ovo je kanal). Prebacih se na politiku lagano, ajmo reset.

Svako ko je tih godina imao priliku da gleda KK Partizan i njega koji je, kako uzme loptu u ruke, znao šta će sa njom, znao je da je čovek koji je igrao pravu evropsku košarku za punim kapacitetom mozga i fizikalijama koje su bile na više nego zavidnom nivou. Oči na leđima, skok šut, i popularni produženi dvokorak, o kome se i dan danas priča.

Bila je 1997. godina. Ja kao klinac od 10 godina koji je počeo da trenira košarku i otkrio svoju prvu i dalje ljubav koja me nikada nije izneverila, basketaru, smaram ćaleta, koji je bio zvezdaš, da me vodi na utakmicu. Sa teškom mukom u želucu, a i sa kevinim “Daj bre, vodi dete, zar je bitno koji je klub” i njegovo “Ljiljo, da, bitno je!” on mene ipak odvede. Mislim da mu je to bio prvi put u životu da je pogledao bilo koju utakmicu Partizana, a da nije bio derbi. Ne i poslednji put jer sam mu se svakog dana peo na glavu a on, šta će mučenik, morao je, jer keva.

Juče kao da je bilo, a evo ima 20 i kusur godina, hala puna, ne može da se diše, ja debeljuca fazon Jokić, kada je prešao u Megu, a ćale cupka, jer mu se kenja što će morati da sluša Grobarske pesme 2 sata. Izlaze Tomašević, Lukovski, Đokić, Čubrilo, Radošević i izlazi i on. Ćale kaže : “Ovaj Bosanac je dobar, mamicu mu jebem, hladan kao špricer”.
I bio je hladan. Emocije na terenu se nisu videle, lopte su letele, on je bio tihi ubica za koga na poluvremenu pročitaš da je dao 12 poena i zapitaš se KADA POBOGU?
Pored klupe stoji Muta Nikolić, miran, mirniji nego u ovo sada vreme (time out protiv Mornara), jer je znao šta ima ispred sebe na terenu a i iza na klupi.
Partizan – Hapoel Jerusalim 79 -59

Ostatak sezone znate. Ekipa je otišla na F4, izginuli su muški, upisali stranice istorije kao i mnogi pre, a i posle njih.
Sezone pre te 97/98 su obeležili mnogi igrači, ali od prvog dana se znalo da je za njega odabrano bilo da bude kapiten. Kao klinac je pokazivao osobine lidera, koji je i starijima od sebe znao da podvikne, ali i da podeli loptu na zicer onako kako je malo njih umelo.
Zvanično je došao u Partizan posle titule evropskog prvaka. Poslat na pozajmicu u Borac Čačak, odakle se vratio 1993. i igrao za Partizan sve do smrti u 3 navrata, sa pauzom od jedne sezone gde je igrao za Budućnost. Da se ne bih pravio pametan a i da ne bih bio nazivan debilom, tako što ću da pričam kako se sećam Istambulskog finala i Saletove trojke, jer sam bio baš klinac, samo ću reći da se pogleda tadašnji roster Partizana koji je osvojio Evroligu i vidite koliki je on bio potencijal i zalog za budućnost kada su ga doveli samo nekoliko meseci nakon titule.
Pre toga je mlađe kategorije prošao u Bosni, koja je tih godina bila veliki rasadnik talenata i ogromna škola košarke u Evropi.

Ponoviću.. Rođen 24.07.1974.

Zašto sam išao unazad a ne unapred kako i treba? Zato što je smrt nešto što se pamti po lošem i obično čoveka navodi na to da razmišlja o nekome ko nije više među nama  u kontekstu “eh, šta bi bilo da se desilo jedno, drugo, treće, peto.”

Zašto sam izabrao da pišem na njegov rođendan umesto na dan smrti? Zato što se rođendani slave, kao što i mi slavimo što smo imali takvog kapitena. Ostao je žal što nas nije još jednom odveo na F4,  u šta sam ubeđen da bi se desilo, ako ne prve sezone, onda neke naredne.

Za Partizan je odigrao 290 utakmica i deseti je na večnoj listi. Sa 3.709 poena nalazi se na osmom mestu liste strelaca svih vremena, a sa 951 poenom je na petoj poziciji najefikasnijih igrača Partizana u evropskim kupovima. Zvanično na internetu piše tako, moguće je da se nešto menjalo, a gospoda iz kluba ne bi da se bave time, jer zašto bi obraćali pažnju na našu “kratku” istoriju i statistiku.

Sa 26 godina postao je legenda. Nažalost, na onaj nepopularan način. Prerano je otišao.

Osvojio je “samo”  3 titule i 3 Kupa

Vi stariji prenosite mlađima ko je bio, da se ne zaboravi.

Vi mlađi, na Youtube.

Znamo da i negde gore pod faulom postižeš pogodak, znamo da i na nebu imaš najbolji dvokorak…