Dugo me nije bilo, baš dugo. Prošlo je toliko… Možda i više od godinu dana, a koliko se stvari nagomilalo u mom, a i ostalim životima nas prokletnika – ne mogu ni da pretpostavim.
Mnogo toga se taložilo u mojoj glavi. Bilo je krajnje vreme da se to baci na papir i olakša duša. Naravno, povod nije mogao biti gori. „Život crno – belih često nije lak…“, kaže jedna stara krilatica – i jeste prilično istinita. Život prosečnog Grobara je pravi crno-beli triler, baš poput večerašnje utakmice i po ko zna koji put scenarija koji se ponavlja i pušta u našim životima iznova i iznova.
Kao što rekoh – povod je bio najbolji mogući, naravno u negativnom smislu. Ispadanje našeg Partizana iz prvog kola kvalifikacija za Ligu Evrope nije toliko tragično samo po sebi – svaki pravi navijač ovog kluba ne traži ništa više od ove dece koja su istrčala na travnjak našeg starog JNA od onoga što su nam pokazali protiv AEK-a: krv, suze, znoj i želju koja pomera planine. Ništa drugo nam ne treba. A sudbina, kao sudbina – najveća kurva. Zaslužili su momci prolaz dalje, uprkos brojnim manjkavostima. Ali to je proces životnog odrastanja, kroz koji mora proći svako ljudsko biće, o kojoj god sferi života da je reč.
Da, možda pišem potpuno van koncepta, ali tako je kad emocije ovladaju mnome. Ovo ispadanje me je toliko pogodilo da ne mogu da razmišljam racionalno ni skoro dva sata nakon utakmice – upravo dok ovo pišem.
Meč u Humskoj imao je sve što jedan dobar triler treba da ima. Predivan ambijent punog JNA posle toliko dugo vremena, naboj koji se mogao osetiti i skoro 500 kilometara dalje – do mene. Imali smo zaplet u kojem smo nizali nespretne šanse, onakve kakve dolikuju nezrelim klincima koji tek treba da se kale i steknu sportsku drskost… Nakon skoro sat vremena igre, usledio je konačno i zasluženi gol našeg Ugrešića, a driblinzi Dembe Seka po boku i asistencija podsetili su me na Umara Sadika, koji nam je donosio sreću u ove napaćene živote bezbroj puta. Neka tako bude i sa Dembom.
Naravno, neću vam prepričavati utakmicu koju ste i sami gledali, ali ne mogu da se otmem utisku koliko je ovaj meč bio lakmus-papir prosečnog grobarskog života… Pa, gde to ima da ti u sudijskoj nadoknadi napraviš penal koji te izbacuje – ako lopta uđe u mrežu?! Da zlo bude veće, sjajni Milošević ga brani i mi idemo u produžetke, a svi smo se ponadali da će kurva sudbina konačno pogledati ove dečake u najlepšim dresovima na svetu i vaskoliku prokletinju na JNA.
Kako je vreme odmicalo tokom produžetaka, bilo je jasno da su momci koji brane naše boje fizički nedorasli iskusnim muškarcima u dresovima kiparskog tima, te je došla kazna. Na nama svojstven način. Čoveku koji je dvadesetak minuta ranije spasio tim odbranivši penal – lopta je prošla kroz ruke. Naravno, ništa novo za nas, jer – „na sve te stvari mi smo davno navikli…“
Ovaj filmski triler se privodio kraju, ali da u potpunosti opravda ovaj žanr, pobrinula se još jedna Partizanova beba – Dušan Jovanović. Nisam imao snage ni da normalno proslavim gol koliko sam bio ubijen u pojam. Iskreno, već sam bio pomiren sa ispadanjem. Imali smo konačan rezultat koji nas je vodio do nečega što već prevazilazi ranije nametnut naziv žanra i vodi te putem romantike ili tragedije – to su jebeni penali.
Mislio sam da više ništa ne može omesti crno-belu decu lavljeg srca do konačnog cilja i prvog u nizu malih čuda koje će nam prirediti – u šta sam siguran. Ali… Na kraju je bilo šta je bilo. A da smo prošli dalje, verovatno sada ne bih sedeo u istoj baštenskoj stolici u kojoj sam pisao svoj prvi tekst u životu – usred gluvog doba noći – i kucao ove redove.
Bezuslovna ljubav i podrška ne smeju izostati, a nadam se da će se uspavana Grobarija probuditi i znati da to prepozna. Ah, da ne zaboravim – posebno želim da odam priznanje svom Podgoričaninu, Andreju Kostiću, koji je na najlepši način odao počast večnom Andriji Delibašiću.
Do sledećeg čitanja,
Grobaris totalitare.P.S. Obećavam da će sledeći povod biti pozitivnog karaktera i da ćemo se ponovo čitati na našem dobrom- starom Reflektoru.
