Juče, dok sam skrolovao na Instagramu, slučajno mi je izašao video Bibars Natha i, dok sam čitao tekst, ispostavilo se da je bio oproštajni — ali ne od aktivnog igranja fudbala, već od crno-belog dresa.

Leta 2019. godine, na nagovor Zoran Tošića, Izraelac je došao u Beograd i, kako će se ispostaviti, ostao u glavnom gradu Srbije još sedam godina — tačnije do 1. jula, kada mu ističe ugovor. Očigledno su dobri odnosi koje su njih dvojica imali tokom mandata u moskovsku CSKA bili dovoljni da Bibars Natho ne samo dođe kao veliko pojačanje tada, već i da ostavi dublji trag u klubu iz Humske 1.

Osim nastupa za ruski bratski klub, može se pohvaliti i time da je proveo jednu polusezonu u PAOK-u, što je retkost — da je neki igrač nastupao za oba bratska kluba navijača Partizana. Takođe, bio je član Rubina, Olimpijakosa, a profesionalnu karijeru započeo je u Hapoelu iz Tel Aviva.

No po čemu će ostati upamćen?

Osim hladnokrvnog izvođenja udaraca sa bele tačke, gde je promašio samo dva puta u dosadašnjem mandatu, dres Partizana nosio je u 283 nastupa, dok je svoje ime u listu strelaca upisao 82 puta, a 74 puta bio je asistent. Postao je stranac sa najviše nastupa za Parni valjak, mada od momenta kada je dobio srpski pasoš, verovatno su ga svi gledali kao da je rođen u Srbiji, a i zbog dugog boravka u Beogradu.

Čerkez je ove sezone uspeo da postane i vlasnik kapitenske trake, mada je to mogao da bude i prošle sezone da nije bilo sjajnog Ace Jovanovića, pa se morao zadovoljiti ulogom njegovog zamenika, uprkos negodovanju pred početak sezone.

Ipak, i pored velike časti da nosi najznačajniju stvar u nekom timu, njegova uloga od početka sezone na terenu se smanjivala, tačnije minutaža. Startovao je tri utakmice od početka sezone, i to u prva četiri kola, a na ostalim mečevima ulazio je sa klupe za rezerve. I pored toga imao je velika ostvarenja ove sezone — postigao je pet golova i namestio šest.

Osim po penalima, pamtićemo ga i kao sjajnog izvođača slobodnih udaraca, ali i po velikoj ljubavi i lojalnosti prema Partizanu. Prošlog leta, usled finansijske krize u klubu, rešio je da prihvati smanjenje plate i da ostane veran beogradskom velikanu. Takođe, bio je beskompromisan borac na terenu i pravi lider koji je često ulazio u klinč sa protivničkim igračima i arbitrima.

Ono što je teška činjenica jeste da nakon toliko godina provedenih među reflektorima na JNA, nije uspeo nijednom da se obraduje osvajanju nekog pehara. Pored takvog imena, statusa i ostvarenja, zaslužio je minimum jedan Kup Srbije, ali… život je nekad nepravedan. Posebno za nekoga ko će ostati upamćen kao jedan od najboljih stranaca koji je bio deo Partizana.

Kada podvučemo crtu nakon ove sezone, ostaje jasno da je nezadovoljstvo neigranjem u velikoj meri kumovalo odluci nekadašnjeg reprezentativca Izraela da „digne sidro“ i svoju karijeru bar još malo produži na nekom drugom mestu. Ono što preostaje Nathu je da pomogne klubu u borbi za drugo mesto, a onda od leta da mu poželimo sreću u novoj sredini. I da, hvala ti na svemu što si dao našem klubu, tatko fudbala!