Generale, unapred želim da ti se izvinim jer možda će u prvi mah ovo izgledati kao oproštajno pismo a znam da ne voliš pi*kice jer takvi su kod tebe trajali jednu četvrtinu i možda jedan tajm-aut. Želim da ukratko napišem šta si učinio za celo JSD, KK Partizan pa samim i za mnoge od nas.

Krajem ove godine smo bili na premijeri dokumentarca “Ako su ruže, procvetaće”, filma koji je po tvojoj izjavi dobio ime i malo je reći koliko mi je bilo puno srce dok te slušam kako pričaš o toj generaciji koja je prvi put igrala F4 pod tvojom palicom. Nažalost, nisu dostigli ono zbog čega su tamo otišli ali to je bio tvoj prvi mandat gde si vodio klince i odveo ih tamo gde treba da završe, što bi rekao jedan od tvojih kolega i bivših igrača, jedan od onih koji su od tebe učili. Iz te generacije a kasnije će se ispostaviti i iz svih koje si vodio, izrodilo se pregršt igrača koji su za svoj razvoj, karijeru i uspehe kao glavni razlog navodili tebe. Zapravo kada bih sada krenuo da nabrajam imena možda bih se setio polovine jer broj koje si ti napravio prelazi 3 cifre i to pišem bez preterivanja. I svi su ti zahvalni na tome šta si učinio za njih. Svako kome si davao šansu jer si u njemu video nešto što niko nije je posle odlaska iz Partizana isključivo tebe navodio kao glavnog “krivca” za ovo gde su sada i šta su postigli.

O tome šta si učinio za sam Partizan u vidu trofeja i vrapci na grani znaju i ko to ne zna, ne mora niti bi trebalo ovo da čita. Ti si bio stub odbrane kluba kada mu je bilo teško, bio tu da održiš tvoj klub iznad vode, bio si nas pojas za spasavanje kada su duvala bura, kada smo gledali da preživimo ti si bio taj koji je gurao sebe i ugrožavao svoje zdravlje i život sa samo jednim ciljem-da Partizan bude ono što treba da bude i da nije bilo tebe, ne bismo bili sada gde jesmo a možda nas ne bi ni bilo i zato pre svega želim da ti se zahvalim ali i izvinim…

Izvini u ime svih što nas nije bilo dovoljno na stadionu da te branimo a morali smo jer si ti branio sve nas, bio si nam oslonac i podrška a od nas je nisi dobio, bar ne u meri u kojoj je trebalo. Znam da si nam oprostio ali mi ne bismo smeli da oprostimo sami sebi jer tek smo kasnije kroz neke druge društvene sfere shvatili i to kasno da je Kadinjača pala odavno samo to nismo smeli da priznamo. O četrnaestom kilometru da ne govorim. Izvini što se nismo dovoljno borili da sa Božom uz teren  gledaš svoj Partizan, ovaj koji si ti napravio. Godinama mnoge od nas to izjeda. Nažalost, sudbina je htela da ti i Božo jedan za drugim ubrzo odete na neko bolje mesto pa se nadam da pored terena sada gledate Praju, Harisa i mnoge druge kako igraju. Siguran sam da je i Miša tamo negde, šest godina je čekao kuma da mu dođe da ga zagrli i poljubi kako je samo čovek sa lepim plavim očima umeo. Čuvaj nam ga onako kako si i svoj Partizan čuvao.

Kada je Reflektor magazin nastao, dogovor među prijateljima koji su u ovome sa mnom i moj je bio da nam tema bude sport uopšte, pisali su se neki autorski tekstovi o fudbalu u Italiji, NBA košarci i Partizanu jer smo svi navijači istog, međutim od momenta kada je urađen intervju sa tobom, u onoj kovid sezoni, smer je okrenut isključivo ka Partizanu, ti si taj koji nam je taj put trasirao i večno ću ti biti zahvalan na tome. Naslov je bio “Imperija će uzvratiti udarac” i došlo je dotle, znao si da bolji dani slede i duša me boli što tvoj Partizan, ponavljam – onakav kakav si ti napravio nisi imao prilike da gledaš tamo gde treba, u Evroligi, pored terena. Krivce znamo ali nisu vredni ni ovoga što pišem o njima dok pišem tebi. Nedugo nakon objavljenog intervjua sam skupio petlju da na poluvremenu utakmice ti priđem i da se upoznam sa tobom i pružim ti ruku. Ti si se nakon kratkog razgovora zahvalio nama i izvini što nisam i ja tebi. Ne za intervju, za sve.

Doba puberteta kod dečaka od 14 godina je jako zajebano, ti to vrlo dobro znaš jer si od takvih dečaka pravio muškarce i igrače, kakve igrače i koliko ih je bilo ni ti sa tako oštrom pameću ne bi mogao da nabrojiš. Napravio si i od mene muškarca i nekoga ko ne voli da gubi. Za svaku narednu utakmicu psihički sam se spremao kao da treba da istrčim na teren a ne da je gledam u hali ili na TV-u i to je isključivo tvoja zasluga. Imam 39 godina i svakoj utakmici evo 25 godina kasnije pristupam isto jer si ti taj koji to očekuje od mene. I hvala ti, po ko zna koji put. Tvoja će sena lutati po halama i plašiti svakoga ko nam stane na put a neka će u nekim boljim vremenima nositi tvoje ime jer si ti to zaslužio.

Retki su momenti kada me smrt nekoga ko mi nije iz kuće pogodi toliko da bih se zaključao u sobu i plakao dok ne ostanem bez suza a ovo je jedan od tih momenata i valjda je to dokaz koliko si nam svima značio i žao mi je što ti to nismo dovoljno pokazali. Za Partizan si dao svoje  zdravlje a na kraju i život i ta borba, taj skok u napadu je nešto što bi svakome od nas trebalo da odzvanja u glavi, 24/7, ne samo kada je Partizan u pitanju a znam da je on tebi bio sve. I ti si bio nama.

Voleo bih da još jednom pozoveš tajm-aut i postaviš zonu, šokiraš Barselonu međutim život je previše kratak i stresan da bi se crtale zone i postavljali napadi.

Tvojim odlaskom smo šokirani svi i boli jer može da se pogreši kakav je neko trener ali ne kakav je neko čovek a ti si bio jedan od najboljih, i trenera, i ljudi. Kada je osvanuo transparent “Dule, i bubreg za tebe”, to je bilo jer si nam sve. Jer si Partizan.

Generale, ovo nije zbogom, ovo je tajm-aut, odmori, zaslužio si.

Vidimo se na nekom boljem mestu.

Foto: Peđa Milosavljević/STARSPORT