Za one koji malo duže prate Nba ligu i za one koji prate Boston Seltikse u istoj ovaj naslov ne bi bio nepoznanica i znalo bi se odmah o kome se radi. Za one malo mlađe koji pamte Ligu od Kobija, Lebrona, Durenta znam da je nadimak košarkaša o kome ću vam pričati nepoznanica.

Kada se spomenu Boston Seltiksi prvo ime koje pada na pamet Bil Rasel, čovek koji će verovatno u istoriji Lige i za narednih 200 godina ostati upamćen po 11 titula šampiona (znam, neki će reći da je u onoj eri bilo lakše, bla bla ali hajde ti prijatelju budi najbolji u magacinu Maksija 11 godina od ukupno 15. No, pošto o njemu nije ovaj članak jer je naslov The Great White Hope, onda svi znamo ko je u pitanju.

Rođen je 1956. godine Vest Bejden, Indijani sa irsko-škotskom kombinacijom gena kao jedno od šestoro dece koje su imali Džo i Džordžija. Odrastao u Frenč Lik, takođe u Indijani, malom mestu od 2000 stanovnika gde se preseljavaju iz Vest Bejden koje je bilo selo gde ni osnovnih uslova za život nije bilo. Obzirom da su bili jako siromašna porodica koja je neretko umela da zbog problema sa grejanjem dobar deo dana provedu van kuće dok mu otac popravlja dimnjak koji se često zapušavao, kako bi se zagrejao počeo je da se bavi raznim sportovima-bejzbolom, softbolom a naposletku i tek u srednjoj školi i košarkom. Kao i svi vrhunski sportisti koji pričaju o svojim ranim danima i detinjstvu, i on se osvrne na to da je bio jako talentovan pa je pokušao da nađe svoje mesto pod sportskim zvezdama. Porodica Bird je bila toliko siromašna da su ih navijači vozili na utakmice. Bili su siromašni toliko da nisu imali ni televizor ni telefon. Prvi televizor su kupili kada je Leri krenuo u srednju školu. Ubrzo nakon toga roditelji su mu se i razveli jer je Džo imao problema sa pićem a Džordžija je neretko radila i po 3 posla kako bi hranila porodicu.

“Igrao sam košarku kada mi je bilo zima i kada mi se telo smrzavalo, pokušavao sam da se zagrem a i bio sam umoran. Ne znam zašto, ali nastavljao sam sa igrom, valjda jer sam hteo da izvučem najviše od toga.”

Prve dve godine u Frenč Lik srednjoj školi nije pokazivao poseban košarkaški potencijal koji mu se predviđao za to vreme, ali do poslednje godine školovanja brzo dobija na visini i unapređuje svoju brzinu gde dolazi do proseka od 31 poena, 21 skoka i 4 asistencije po meču a i postaje najbolji strelac škole svih vremena. Naravno posle toga mnogi koledži mu nude stipendije jer se tada videlo koliki potencijal nosi sa sobom pa se odlučuje da upiše Univerzitet u Indijani gde se ne zadržava ni mesec dana. Trener je bio legendarni Bob Najt koji mu je prvo nenamerno učinio medveđu uslugu tako što ga u sobu stavlja sa cimerom koji je bio iz ugledne porodice a nakon toga kada mu se Bird žalio da je povredio i u to mu Bob Najt nije poverovao pa nastavkom treniranja on lomi nožni palac i kako bi sebe izdržavao, a košarku nije mogao da igra, zapošljava se kao đubretar pri odlasku sa koledža.

“Voleo sam taj posao, zaista. Bilo je napolju, svakodnevno sam sretao komšije i poznanike, osećao sam se sjajno. Imao sam utisak da radim baš nešto dobro za zajednicu, da je činim boljom.”
U to vreme doživljava i tragediju. Otac mu gine na gradilištu(mnogi kažu da se ubio jer nije mogao da izdržava porodicu a da bi naplatila porodica osiguranje hteo je da ispadne kao da je nesrećni slučaj), a on nakon nagovora majke koja je radila i po dva, tri posla odlučuje da ostavi đubretarski kamion i uzme “basketaru” ponovo u ruke. Vraća se na koledž ali ovog puta u Indijana Stejt Sikamorse.
“Nisam dobro postupio tada… Samo sam ga pustio da ode. Imao sam strašno dobar tim i Leri mi nije previše značio, a verujte mi, često sam razmišljao o tome i da mogu da vratim vreme nikada mu ne bih dozvolio da ode. To je moja najveća greška”, rekao je Bob Najt.

Koliko je u ranim godinama bio dobar se najbolje vidi u sledećem: Indijana Stejt je u sezonu za vreme koje je došao imala skor od 13 pobeda i 12 poraza. On tu sezonu nije mogao da igra zbog pravila da jedan igrač ne može da u istoj školskoj godini igra za dva različita koledža. Sledeće sezone koledž pravi najbolji skor u poslednjih 30 godina-25 pobeda i samo 3 poraza. U sezoni 1978-1979 dolaze i do 33-0 skora gde ih on vodi do samog finala gde gube utakmicu od Mičigen Stejta, utakmicu gde je sa druge strane plejmejker bio njegov najveći rival, Ervin Medžik Džonson. Početak jednog od najvećih, ako ne i najvećeg rivalstva u Nba istoriji. Trebalo bi da se napomene da je ta utakmica prenošena ni manje ni više nego od strane NBC mreže a da je gledalo preko 40 miliona ljudi ( za to vreme nezamislivo i za neku Nba utakmicu a kamoli koledž) a on je tu utakmicu završio sa 19 postignutih poena ali jako loše odigranu. U mnogim intervjuima i do dana današnjeg sebi lošu utakmicu u finalu nije oprostio i kaže da nikada i neće. Jedina stvar koju nikada neće preboleti.

Poslednjoj koledž sezoni prethodio je i Nba draft u kome ga je Red Ojerbah kao šestog pika odabrao na strani Boston Seltiksa, ekipe koja je sezonu pre drafta završila sa skorom 32-50 i neodlaskom u plejof. Ugovor sa njima nije potpisao odmah jer se čekalo da završi studije a i sezona sa Indijana Stejtom pa i naposletku finale sa Medžikom. Tu sezonu Boston završava sa skorom 29-53. Nakon njegove koledž karijere, potpisuje ugovor sa Seltiksima, tada rekordnih 650.000$ godišnje, na 5 sezona. Najviše novca do tada kao ruki. Bostonu je tada bio potreban igrač tog kalibra, da ne kažem bele puti. Boston je oduvek i bio poznat kao franšiza koja je gajila više belih igrača, takoreći to je bila tradicija. On je bio idealan za njih-veliki, beli igrač. A kasnije će se ispostaviti da su i oni bili idealni za njega. E, da…po profesiji je profesor fizičkog vaspitanja. Ispunio je majci želju da završi školu.
Koliki je zapravo košarkaški genije govori činjenica da je leto pred prvu sezonu sa Seltiksima igrao bejzbol sa društvom iako nije smeo i slomio palac desne ruke. Naravno da nije obavestio klub o tome već je celo leto radio na tome da mu i leva ruka bude šuterska. Podjednako je bio efektivan sa obe. Zaista neverovatno.

Ako se po jutru dan poznaje onda je on za to najbolji primer. Debi u dresu Seltiksa je bio protiv Hjustona gde beleži 12 poena, 10 skokova i 5 asistencija. Nedugo posle toga, u novembru beleži i svoj prvi tripl-dabl od 23 poena, 19 skokova i 10 asistencija u pobedi nad Detroitom. Da ne bi sada ostatak teksta izgledao kao excel tabela sa statističkim podacima, vratite se pasus iznad. Vidite li skorove Bostona u te dve sezone? Ove sezone im je skor bio 61-21. Izabran je za rukija godine, imao je prosek od 21 poena, 10 skokova i 4 asistencije. U plejofu su došli do finala Istoka gde gube od Filadelfije.

„Pitao nas je, momci, jel’ vi želite da pobedimo ovu utakmicu? Rekosmo mu naravno, a on- dobro onda, dajte mi loptu i sklonite se“ – M.L. Kar, nekadašnji Birdov saigrač. Tu utakmicu je rešio trojkom u poslednjem napadu.

Narednoj sezoni(1980-1981) prethodio je ponovo Red Ojerbah koji bukvalno ubija Golden Stejt koji šalje prvi i trinaesti pik za trećeg pika i Roberta Periša. Treći pik je bio Kevin Mekhejl i to je bilo kreiranje velike trojke, po mnogima najbolje teške trojke u košarci svih vremena. Sezona je tekla tako da su završili sa skorom 62-20, došli do finala Istoka gde su spremni na osvetu izašli na crtu Filadelfiji i gde posle četiri utakmice gube 3-1 u seriji. Međutim, preokreću seriju u svoju korist i ulaze u veliko finale gde pobeđuju Hjuston Roketse 4-2 gde Bird pogađa onaj nemogući koš preko table dok maltene odlazi u aut. Boston Seltiksi osvajaju titulu, njegovu prvu. Sezonu završava sa prosekom od 22 poena, 14 skokova, 6 asistencija i 2 ukradene lopte. Završava drugi u izboru za MVP iza Sedrika Maksvela, svog saigrača.

Koliko je on bio veliki govori anegdota da je neki čovek za oružanu pljačku dobio 32 godine zatvora. Uložio je žalbu ali ne da mu se smanji broj godina nego poveća za jednu jer njegov omiljeni igrač nosi broj 33 na dresu. Sudija je odobrio.

Sezona 1981-1982 je za Birda bila dobra(a koja nije), gde je u proseku beležio 23 poena, 11 skokova, 6 asistencija i 2 ukradene lopte po utakmici. All star utakmicu je obeležio upravo on sa 19 poena gde je poneo titulu MVP a Boston je regularni deo završio sa 63-19 i kao prvi na Istoku. Kao i prethodne dve godine do finala dolaze do Filadelfije od koje bivaju poraženi a kasnije Lejkersi uzimaju titulu i Medžik svoju prvu. Bird završava sezonu kao drugi u izboru za MVP regularne sezone, prvi odbrambeni tim Nba i prvi tim Nba.

Naredne sezone Bird beleži prosek od 23 poena, 11 skokova i 6 asistencija, biva drugi u izboru za MVP titulu regularnog dela a Boston iako drugi u regularnom delu biva počišćen od Milvokija u polufinalu Istoka. Iako nije tema, valjalo bi napomenuti da na Zapadu Lejkersi pobeđuju sve do samog finala gde gube od Filadelfije i moćnog Mozesa Melouna. Trener Fič daje otkaz, a na njegovo mesto dolazi Kej Si Džons, jedan od saigrača velikog Bila Rasela iz one ere Bostona. Bez obzira na loše dve sezone, u tim godinama se dalo naslutiti šta dolazi u narednim godinama. I došlo je.

Najveći rivalitet u istoriji košarke

Prosto je nemoguće spomenuti Lerija a da se ne spomene Medžik, i obrnuto. Jer kada se sve sabere i oduzme, njih dvojica su pored toga što su i svoje saigrače činili boljima isto tako i jedan drugog terali da igraju van svojih limita. To se dalo naslutiti u gorepomenutom koledž finalu jer je kao što već napisah za to vreme gledanost, pokrivenost prenosom i sam hajp oko utakmice bilo nešto nezapamćeno do tada. Svemu tome su prethodile velike turbulencije u Nba kojoj je bukvalno pretilo gašenje jer je posećenost utakmica bila jako mala, i sama Nba liga se u godinama pre toga praktično transformisala iz bele u crnu(misli se na boju kože, naravno). Pre svega tu se misli na tempo igre, atraktivnost koju su crni igrači doneli kao i brzinu, dok su beli igrali malo staloženije. Naravno u tim godinama je bilo i belih igrača koji su mogli da “ispoštuju” takav tempo kao što je bio Pistol Pit ili Havliček ali opet zna se ko je doneo i ko i sada ima daleko veće fizičke predispozicije za igru pod obručima. Komisioner lige je postao veliki Dejvid Štern, čovek koji je za narednih 200 godina zadužio ligu onim što je učinio pre svega na marketinškom planu a imao je i odlične saradnike za to u vidu Medžika i Birda, tj. Lejkersa i Seltiksa.
“Kada izađe raspored, uzimam kalendar i datume kada se igraju utakmice protiv Bostona zaokružujem crvenim markerom. Regularni deo sezone su mi bile te dve utakmice i još 80 drugih.”, rekao je Medžik.
Tako je i bilo. Ceo svet je razmišljao o tome kako će da zaspi u oktobru i da se probudi negde na proleće kako bi ispratio plejof i dočekao finale između njih dvojice. Iako početak rivaliteta datira još iz koledža, ovde je bila prava stvar.

Sezona 1983-1984

Prosekom od 24.2 poena, 10.1 skokova, 6.6 asistencija i 1.8 ukradenih lopti po meču Bird dolazi do priznanja MVP regularnog dela sezone. Boston završava kao prvi na Istoku sa 60-22 skorom i u PO dolazi do velikog finala tako što izbacuje redom Vašington, Nju Jork a potom se i sveti Milvokiju za prošlogodišnju “metlu” i dolaze do Lejkersa. Lejkersi odmah u prvoj utakmici prave brejk, Seltiksi u drugoj posle produžetaka u drugoj pobeđuju, treću ih Medžik ubija sa rekordom od 21 asistencije a u četvrtoj dolazi do situacije koja okreće seriju u korist Bostona-Kurtu Rembisu se svira namerna lična gde dolazi do usijane atmosfere koju Boston koristi i posle produžetaka na 16 sekundi do kraja Bird pogađa preko Medžika za 2-2 u seriji. Narednih 3 utakmice nije bilo brejkova tako da je seriju rešio Boston sa 4-3. Sa prosekom od 27.4 poena, 14 skokova i 3.6 asistencija Bird biva imenovan i za MVP finala.

Prilikom jednog od duela sa Lejkersima, Leri Bird je sa ekipom otputovao u Los Anđeles, i uzeo taksi do lokalnih basket terena. Rekao je taksisti da ga pomno posmatra ako hoće da vidi nešto nesvakidašnje. Leri je igrao basket „1 na 1“ na lokalnom terenu u 10 dolara sa svakim ko je to poželeo, ceo dan. I nije izgubio niti jednu jedinu partiju!.Redom je pobeđivao sve koji bi se pojavili na crti. Na kraju dana, naredio je taksisti da ga vozi nazad u hotel, i platio mu za uslugu vožnje sve pare koje je zaradio na basketu, što je bilo negde oko 350 dolara i rekao: „Ovo sam uradio samo da se vi osunčani pederaši (iz Los Andjelesa) uplašite svaki put kada vidite zeleno.”

Sezona 1984-1985

Ista sezona, isti rivali na kraju a isti i MVP. Bird beleži prosek od 28.7/10.5/6.6 i opet uzima priznanje najboljeg do doigravanja. U toku sezone beleži i rekord franšize sa 60 postignutih poena i to nekoliko dana nakon što je to učinio Mekhejl sa 56. Seltiksi dolaze ponovo do velikog finala tako što su izbacivali iz PO Klivlend, Detroit i Filadelfiju a onda im se Lejkersi svete za prošlu sezonu i pobeđuju ih sa 4-2 u seriji.
Rekord je iz te sezone oborio protiv Atlante i to tako što je svaki koš koji je dao uredno najavio kako će ući u obruč.Dok Rivers je rekao da je Leri pogađao svoje šuteve bez ikakvih problema, ali da je posle svakog govorio:
“Ovaj ide od tablu. Ko će sledeći da me čuva? Odakle želite sada da šutnem?“
Neverovatno zvuči ali to je navelo igrače na klupi Hoksa da se raduju njegovim poenima. Kada je ubacio 56. poen, sledeća 4 poena(da, dobro ste pročitali, 4) je najavio trojkom uz faul. Pogodio je i bacanje i oborio rekord franšize koji je na snazi i dan danas.
1985-1986
Sezona je počela tako što se povredio jer je sređivao prilaz ispred majčine kuće. Ta povreda leđa će se kasnije ispostaviti kao kobna za njegov preuranjeni odlazak u penziju. No o tome posle. Sezoni je prethodio dolazak Bila Voltona koji im pomaže da pobede u čak 67 utakmica i izgube samo 15. Birdov prosek? 25.8/10.8/6.8. Postaje jedan od 3 igrača koji osvaja treću uzastopnu MVP nagradu.

14.02.1986. Dan zaljubljenih. “Ptica” odlučuje da daje koševe samo levom rukom osim onih sa distance. Levom rukom postiže 22 poena a desnom 25. E, da. Imao je i 14 skokova i 11 asistencija na toj utakmici.

“Desnu ruku čuvam za Lejkerse.”
Te godine je uvedeno takmičenje u šutiranju trojki na All Star vikendu. Verujem da svi znate priču kako je ušao u svlačionicu pred takmičenje i rekao ostalim takmičarima: “Samo sam došao da vidim ko će da završi drugi.”. Pobedio je, naravno.
U plejofu Seltiksi gube samo jednu utakmicu do velikog finala, na putu su im bili i Bulsi i Džordan koji je tada počinjao svoju karijeru a oni su Bikove ometlali sa 3-0. Ono što je zanimljivo je to da Džordan nikada nije izbacio Birdov Boston u doigravanju. Na jednoj od tih utakmica Džordan je postigao 63 poena a Bird je izjavio da je to bio Bog koji se maskirao u Džordana. Ostatak plejofa se završava tako što Boston osvaja novu titulu. Desnu ruku je uzalud čuvao za Lejkerse jer nisu došli do njih ali je čuvao za celu sledeću sezonu.

Ta ekipa Bostona iz sezone 85/86 je rankirana među najboljim ekipama u istoriji ovog sporta a po mnogim stručnjacima je i najbolja.

Sezona 1986-1987

Malopre spomenuti Bil Volton je ovu sezonu obeležio tako što je odigrao samo 10 utakmica pa je Bird morao da nosi ekipu sam. Sa 59-23 završavaju kao prvi na Istoku, on beleži prosek od 28.1/9.2/7.8 a on tada postaje jedini igrač u klubu 50-40-90. 50% za dva, 40% za tri i 90% prosek pogođenih slobodnih bacanja. To je ponovio i naredne sezone i time postao usamljen do kasnijih godina kada se klubu pridružio i Stiv Neš.
U plejofu ponovo sledi čišćenje Džordana i Čikaga a u sledećoj rundi ono što ste svi bar jednom videli u nekoj Nba špici. Boston gubi u petoj utakmici od Detroita na 5 sekundi kada Bird krade loptu i daje Denisu Džonsonu koji pogađa za pobedu. Ta pobeda im je dala krila za prolazak do finala gde ih čekaju najbolji do tada Šoutajm Lejkersi. Bivaju poraženi sa 4-2 i to je bilo poslednje finale koje je Bird odigrao u karijeri. Ovoj sezoni Bostona je prethodila tragična smrt Lena Bajasa o kome sam već pisao članak ranije pa su i pored toga što su igrački bili oslabljeni, bili su sigurno i psihički slomljeni.
Ah, da. All Star 1987. Bird ponovo pobeđuje u takmičenju u trojkama ali tako što ne skida trenerku za zagrevanje a svemu tome prethodi rečenica koju izgovara Dejlu Elisu: “Džaba ste došli, svi znamo ko će pobediti.”

Naredna sezona je za njega bila takođe jako dobra jer je iz prošle ponovio uspeh 50-40-90 a sve to uz prosek od 29.9 poena, 9.3 skoka i 6.1 asistenciju. Kao i prethodnih godina utakmice protiv Medžika i Lejkersa su privlačile publiku pa i njih dvojica košarkaških genija, tako sličnih a opet toliko različitih. Suprotnost se privlačila do te mere da su u toku te sezone snimili i čuvenu reklamu za Konvers gde Bird igra basket u “zavičaju” Frenč Liku gde se Medžik pojavljuje i izaziva ga da igraju jedan na jedan. Ta reklama ih je i načinila najboljim prijateljima, bez obzira što su bili najveći rivali. Tada je Medžik spavao i jeo u Lerijevoj kući u Indijani a Džordžija Bird je Medžika zavolela kao svoje dete.

1988. je godina a Boston igra protiv Klivlenda. U prvoj četvrtini Leri postiže 13 poena a u drugoj se zaleće ka košu gde ga čeka Del Kari(otac Stefa Karija) i laktom ga udara u lice. Udarac je bio toliko jak da mu je slomio očnu duplju a on se i pored toga vratio na teren. Na svoj konto od 13 do tada postignutih poena on je dodao još 18! Ono što je još neverovatnije je to što je prelom prouzrokovao da sve što vidi vidi duplo pa je on praktično morao da bira na koji od dva koša šutira. I to kako je šutirao? 18 od 20!
Naredne godine su bile za njega bolne. Baš bolne. Povrede koje je vukao godinama unazad su sa sobom bile sve teže pa je i on teže igrao. Ali kada je igrao nisu ostavljale posledice do te mere jer je imao odlične proseke od 24, 19 i 20 poena u naredne i poslednje 3 sezone.
Za kraj priče o košarci i pred sam kraj karijere pored svih upečatljivih dogodovština koje je samo on imao izdvajam utakmicu protiv Indijane u plejofu 1991. Svi znamo koliki je treš toker bio Redži Miler. E, taj isti Redži Miler je za njega izjavio da je najgori mogući lajavac protiv koga je igrao. To je naravno napravilo svojevrsni rivalitet među njima a Bird kao neko ko je bio veliki takmičar pokazuje još jednom crtu svoje ludosti. Baca se po loptu i udara svom snagom glavom o parket. Nije se mrdao nekoliko sekundi. Svi su već tada znali da je on već bio kritičan sa povredom leđa koju je imao i da je ovo kraj. Doživeo je potres mozga i nije smeo da ulazi u igru. Vratio se u igru u trećoj četvrtini, Seltiksi prave seriju od 33-14 i dobijaju tu seriju. I da…noć pre utakmice je proveo u bolnici zbog bolova u leđima.

Te poslednje sezone je odigrao samo 45 utakmica, leđa su ga ubijala ali je uspeo da uđe u prvih 12 za Olimpijske igre u Barseloni i time bude deo najjačeg Drim tima u istoriji. Time je zaokružio svoju karijeru sa jedinim trofejom koji mu je nedostajao-olimpijskim zlatom. Tada su šefovi Nba njemu i Medžiku koji je godinu pre toga izjavio da boluje od side priredili svojevrsan omaž tako što je dogovoreno da svi mogu da ispadnu iz tih 12 koji idu na OI. Svi osim njih. Pa čak i Njegovo Leteće Visočanstvo, Majkl Džordan.
O zanimljivostima tokom njegove karijere može da se napišu tri ovakva teksta (bez preterivanja), a izdvojio bih jedno koje je na mene ostavilo najjači utisak. Kada je bio klinac i pomagao ocu da popravi krov, u toku rada Džo Bird pada sa krova i povređuje skočni zglob. On pritrčava da mu pomogne a otac dok sebi bandažira zglob kaže “Donesi mi pivo i pomozi mi da se obujem.”
20 godina kasnije njega je mučilo levo stopalo mesecima a on je sakrivao da je povređen dok je bol u stopalu na jednoj utakmici postao nepodnošljiv. Imao je opasnu infekciju i rečeno mu je da to mora da ide da se seče. Odbio je mogućnost i tražio da mu to seku na licu mesta i to 6cm duboko! Naravno da ta intervencija nije mogla da prođe bez analgetika, a on ih je odbio i jedino što je tražio je bila limenka piva. Genetika je čudo.

Koliko je voleo pivo dovoljno govori to što je često umeo da ode iz karantina u neku random birtiju u Bostonu da sa običnim radnicima, molerima, građevincima, vozačima kamiona da popije po neko a oni bi ga satima slušali dok bi ga Ojerbah kao pomahnitao tražio po celom gradu. Legendarni Čarls Barkli je jednom izjavio da je jedina osoba sa kojom nikada neće popiti pivo upravo on jer je poslednji i jedini put imao glavobolju puna dva dana.

Bio je i trener. Rekao je da će to uraditi na samo 3 sezone i tako je i bilo. Vodio je Indijana Pejserse gde su naterali 1998. Džordanove Bulse da se pomuče možda i najviše nego ikada ali su ipak ispali od njih u sedmoj utakmici serije u finalu Istoka. Proglašen je trenerom godine.
Nakon toga je postao direktor košarkaških operacija takođe u Pejsersima gde dobija nagradu za menadžera godine 2012. I dalje je u klubu ali kao savetnik

Odigrao je 13 sezona.
3 puta je bio šampion, dva puta MVP finala
3 puta MVP regularnog dela sezone
12 puta All Star, jednom MVP utakmice
3 puta pobednik takmičenja u trojkama
9 puta prvi tim Nba
Ruki godine
Proglašen u 50 najboljih svih vremena
Trener godine
Menadžer godine
Olimpijski šampion
Jedini u istoriji koji je spojio sve titule (ruki, MVP, trener, menadžer godine) u istoriji lige.

Imao je mnogo nadimaka: Legenda, Selja iz Frenč Lika, ili jednostavno Ptica. A prvi nadimak mu je bio Kodak koji mu je dodelio trener Bil Fič: “Mogao je da zna da li će postići koš za pobedu, mislima je slikao ono što će se desiti.”.

Oprostite mi na dugom tekstu ali ja sam malo i pristrasan jer od kada znam za sebe ja volim Zelene iz Bostona. A kada voliš njih onda ti je za to razlog i on. Ja sam ih zavoleo na pričama o njemu jer većina poduhvata koje je on postigao su se desili kada još uvek nisam ni bio rođen. Ali to me nije sprečilo da većinu ovog teksta napišem iz glave a i iz srca jer je on bio prava zvezda a opet je i bio “čovek iz naroda”, onaj kojeg su voleli svi, od najsiromašnije klase pa do bogataša. Svakakvi su kroz ovu igru prošli ali ovakav se roditi više neće. A rodio se da bi se ovakvi tekstovi pisali o njemu.

E da, i ono meni lično bitno jer da nema Tvitera ne bi bilo ni Reflektora pa ja ne bih ovo ni pisao a vi ne biste ni čitali. Osnivači društvene mreže su poreklom iz Masačusetsa, i mnogo su voleli Birda do te mere da plava ptica sa logoa asocira na njega.