Partizan nije bio prvi tim za koji sam počeo da navijam ili koji sam zavoleo, i to moram da priznam, jer u vreme dok sam upoznavao svet oko sebe nije imao toliko veliki uticaj na mene. Posebno kada sam naučio da čitam, omiljeno mi je bilo da prelistavam makedonske pisane medije, koje je moj otac redovno kupovao.

Ipak, vremenom, malo kasnije, došao sam u kontakt s Partizanom. To je bila generacija koja je krčila put ka prvom učešću u Ligi šampiona, predvođena Ljubišom Tumbakovićem, koji, međutim, neće biti komandant tog poduhvata kada se to konačno dogodilo čuvene 2003. godine.

Zvone Vukić, Saša Ilić, Igor Duljaj, Vlada Ivić, Danko Lazović, Andrija Delibašić i još neki igrači kasnije će ući u klupske anale kao arhitekti tog uspeha na terenu, dok će Saša Ilić isklesati ime u istoriji kao fudbaler sa najviše nastupa u crno-belom dresu i još nekih rekorda.

Pored njih, važan deo tima činili su i golmani. Radovan Radaković i Radiša Ilić delili su minutažu, obojica nasledivši jednog od najboljih golmana u istoriji Partizana, Ivicu Kralja. Tu je bio i mladi Đorđe Pantić, koji će se proslaviti kao heroj u duelima protiv Real Madrida u Ligi šampiona.

Nažalost, ono što me je ponovo podsetilo na njih, osim mojih prvih simpatija prema Partizanu i njegovim igračima, bila je njihova iznenadna smrt. Dok smo se borili protiv koronavirusa, neočekivano se pojavila vest o prikupljanju dobrovoljnih sredstava za lečenje Radakovića od raka želudca. Nažalost, uprkos nekoliko operacija i novcu koji su skupljali bivši saigrači i građani kako bi mu pomogli, on nas je napustio 25. septembra 2022. u 52. godini života.

Juče me je duboko potreslo i samoubistvo heroja iz utakmice protiv Anderlehta u Briselu, Radiše Ilića. Nažalost, odlučio je da okonča svoj život u 47. godini u rodnoj Bajinoj Bašti, a prema navodima, na to su uticali njegovi životni problemi.

Međutim, po čemu ćemo mi, navijači Partizana, pamtiti obojicu? Osim po sjajnim intervencijama, požrtvovanosti i ljubavi prema klubu, kao i gospodskom ponašanju na terenu i van njega?

Radovan Radaković rođen je 6. februara 1971. godine u Zemunu. Iako stariji od svog kolege, u crno-belom taboru dolazi 2000. godine. Klub je napustio 2004. godine, prelaskom u Grac, a deo svoje inostrane karijere proveo je i u Belgiji. Osim toga, branio je za nekoliko klubova sa srpske fudbalske scene, a upisao je i dva nastupa za seniorsku reprezentaciju. Nakon završetka igračke karijere, bio je trener u nekoliko srpskih klubova, uglavnom niželigaša. Sa Partizanom je osvojio dve titule i Kup Jugoslavije.

Radiša Ilić rođen je 20. septembra 1977. godine i daleko je poznatiji navijačima, naročito po pomenutoj utakmici protiv Anderlehta. Pre svog drugog mandata u crno-belom, koji je imao veći trag, stigao je u Partizan 1998. godine iz čačanskog Borca, a 2004. godine otišao u Rumuniju, gde nije ostao dugo. Proveo je još dva puta u Borcu, igrao za OFK Beograd i imao kratku odiseju u grčkom Panseraikosu, pre nego što se vratio u Humskoj 1, iz redova Čačana.

Zanimljivo, ovaj transfer postaće zapamćen po tome što je jedino za njegov dolazak izdvojen novac u tom drugom uspešnom pohodu Partizana ka ulasku u Ligu šampiona 2010. godine, pod vođstvom Aleksandra Stanojevića. I dalje će ostati upamćena fora da je penale “odbranio pogledom”, aludirajući na to da su igrači briselskog velikana u odlučujućoj penal seriji tri puta poslali loptu iznad njegovog gola.

Kasnije, kako bi se pojačao tim za najveći izazov te sezone, uprava je odlučila da angažuje bivšeg golmana Crvene zvezde i reprezentativca Srbije, Vladimira Stojkovića. Pre nego što su “oprostili ružnu prošlost” čoveku koji je postao verovatno najbolji golman u 21. veku u redovima Partizana, navijači su, nezadovoljni njegovim dolaskom, pevali na sledećem meču: „Ti si prvi golman Radiša“, što je postalo još jedan sinonim koji nas vezuje za njega.

Svoju profesionalnu karijeru gradio je do 2013. godine, a tada je odlučio da mu klub sa Topčiderskog brda bude poslednji i da „okači“ kopačke o klin. Upravo sa ovim klubom osvojio je sve trofeje u karijeri – tri puta prvenstvo SR Jugoslavije, dvaput Superligu Srbije i po jednom Kup SR Jugoslavije i Kup Srbije.

Nakon kraja karijere, tri godine je bio trener golmana crno-belih, a bio je angažovan i u Fudbalskom savezu Srbije. Takođe, imao je jedan nastup za nacionalni tim 2008. godine.

Nažalost, njih nema više među nama, ali meni će uvek buditi uspomene na prve čuvare mreže, kada sam počeo da gradim svoju ljubav prema crno-belom klubu. A posebno prema njihovim bravuroznim izdanjima koja su ispisala istoriju Partizana!