Godinama je Partizan imao sjajne vođe na terenu. Većinom su bili produkti njegove škole ili popularno rečeno „deca kluba“. Nažalost u poslednje vreme su se izdvojili „pridošlice“ i pokazali kako se treba boriti za naš voljeni klub.

Odlaskom borbenog i veoma požrtvovanog, a i srčanog brazilskog internacionalca Evertona Luiza, nastala je rupa u timu Partizana koja je morala biti adekvatno popunjena. Premda je titula bila daleko, ekipu Miroslav Đukića je čekao nastup u nokaut fazi Lige Evrope. Izbor uprave i sportskog sektora pao je na Sašu Zdjelara, momka koji je kao i mnogi srpski igrač nakon transfera u Olimpijakosu stagnirao i nije dobio priliku.

Poput Petra Grbića i Marka Jankovića, mladi vezista je rešio da oživi karijeru u Humskoj 1. u standardnim šemama koje su uprave crno-belih imali sa klubom iz Pireja. Da je igrač koji ima i te kako šta da pokaže, kao i da odmeni ljubimca navijača Evertona, pokazao je Zdjelar prvim nastupima u Partizanu. Sudbina je čak i htela da bude junak utakmice u finalu Kupa protiv Mladosti iz Lučana u Surdulici, iste godine kada je stigao, postigavši pobedonosni gol za nastavak dominacije Beograđana u najmasovnijem klupskom takmičenju u Srbiji. Ipak kako sudbina zna da miluje, tako zna i da pokaže onu surovu stranu. Najpre kao neko ko je bio deo najvećeg uspeha u istoriji srpskog fudbala, osvajač Svetskog prvenstva na Novom Zelandu za igrače ispod 20 godina, a zatim i jedan od najboljih igrača lige, dobio je premalo prostora u nacionalnom timu. Upisao je samo jedan nastup za sve ove godine od kada je deo crno-bele porodice i to pre dve godine u onoj pobedi protiv Rusije od 5:0 u Beogradu. Da blam bude veći dobio je šansu da odigra samo minut, što je verovatno dovoljan dokaz da niko iz saveza ne ceni njegove sposobnosti.

Ipak najveće nepravde je doživeo u Partizanu. Najveća kazna je definitivno što nije mogao da se domogne do titule šampiona Srbije. U situaciju koju svi znamo da tim sa druge strane Topčiderskog brda ne sme da kiksne i da opet izgubi titulu, to je jednostavno bilo nemoguće. Možda se to činilo da će se dogoditi prošle godine, ali… Druga stvar je to što je tek ove sezone dobio najveću nagradu od kad je u Partizanu – kapitensku traku. Realno pored Vladimira Stojkovića retko ko bi priznao da drugi igrač zaslužuje da postane kapiten, ali odlaskom popularnog Stojketa prošle sezone, izbor je pao na Lazara Markovića i Miloša Jojića. Kao i na starije igrače koji su manje ulazili u igru, Bojana Ostojića i Lolu Smiljanića. Uz svo dužno poštovanje prema svima i doprinosu koji su dali u svetom dresu, nijedan nije zaslužio traku više od Zdjelara. Kako svojom borbenošću, zalaganjem, tako i autoritetom i buntovnosti koju je pokazivao prema arbitrima. A neretko i ono najvažnije – suzama, koje je znao da pusti nakon teških poraza, kojih je nažalost u poslednjih nekoliko godina bilo više.

Ne smemo da zaboravimo, a i da ne spomenemo najveću stvar koji je uradio za klub – a to je produženje ugovora prošle godine. Naime kada je dolazio uz otkup od pola miliona evropskih novčanica, imao je Partizan obavezu da da i neke procente od sledeće prodaje njegovom prethodnom klubu. Takođe u slučaju da ode kao slobodan igrač, bio je naš klub u obavezi da plati Grcima 700 000 evra. Budući da je ugovor Zdjelara isticao, produžio je isti bez problema kako klub ne bi otišao u još većem dugu i tako pokazao ljubav i vernost prema klubu, što je zaista retkost u današnjem svetu fudbala. Kao nagradu dobio je malu povišicu, ali i gorčinu u ustima za sve navijače, da neki klub može da ga učini slobodnim za samo pola miliona evra, što je zaista tako malo za igrača koji poseduje takav kvalitet. Ali poklonjenom konju se ne gleda u zube. To je model igrača i čoveka koji nedostaje Partizanu i koji u trenutnom sastavu može da se izbroji na prstima jedne ruke.

Saletu želimo od sveg srca da osvaja trofeje sa CSKA, takođe da zabeleži još više nastupa na reprezentativnom nivou, a zatim i da ostvari želju da se oproba u nekom klubu koji igra u „Ligama petice“ i verovatno najveća želja je da se jednog dana vrati u klubu, kada se poklope sve kockice, pa da podigne ij pehar sa kapitenskom trakom oko ruke, jer ništa više u životu nije zaslužio od toga.