Pošto je život čudesan splet događaja, kojima se ne nadamo ni u najluđim snovima, sticajem okolnosti 2000 i neke godine, opet sma otišla u isti restoran gde sam već srela Vladicu Kovačevića, a gde je Gica bio stalni gost. Tog dana, negde u vreme ručka, doživela sam jedan od najdirljivijih susreta u svom životu. Taj susret je bio ujedno i oproštajni, samo ja to tada, naravno, nisam znala.
Ušavši u restoran, odmah osetih neku čudnu atmosferu. Gosti su pričali, skoro šapatom, nije bilo uobičajenog žamora i povremene dreke mog druga, vlasnika restorana. Priđem Jovici i pitam ga o čemu se radi, šta se to događa sa njegovom razdraganom kafanom, a on mi sav ozaren i usplahiren saopšti da očekuju da Bobek dođe na ručak. Posle izvesnog vremena čuh druga kako urla: “Tišina, evo ga Bobek!” Na vratima se pojavio, mršav, još uvek visok i uspravan starac, skoro bez ijedne bore, na licu. Zavladao je muk. Moj Jovica mu domaćinski priđe, pozdravlja ga, obraćajući mu se kako red nalaže “staroj gardi”. Oklevala sam par sekundi da li da mu priđem. Ipak sam ustala, prišla mu, predstavila se i pozdravila ga. Naravno, nije bilo moguće da me prepozna posle pola veka, ali pošto su on i moj otac bili nekad veliki prijatelji, u trenutku se “zamrzao”, da bi me već u sledećem snažno zagrlio. Iz staračkih, već mutnih očiju, potekle su suze. I ja zaplakah, verovatno zbog oca, koga više nema, jer moja “veza” sa Bobekom i Partizanom je bio upravo on.
Dugo smo ostali u zagrljaju, a tišina oko nas se mogla “seći nožem”. Kada smo se konačno odvojili, iz tog magičnog trenutka, uzeo me je za ruku, kao roditelj i odveo za svoj sto. Dok smo pričali, svo vreme me je držao za ruku i gledao, još uvek iznenađen. Učinilo mi se u tom njegovom pogledu, da traži u mom liku sličnosti sa ocem. To je i rekao u jednom trenutku: ”Ista si P., vidi se da si njegova”, a istina je da sam zaista ličila na oca.
Noć se spuštala, trebalo je krenuti kući, pozdravih se sa čika Bobekom, kako sam ga inače oslovljavala, i poljubih ga u glatki obraz. Kod ulaza sam se okrenula i mahnula mu. Nikad ga više nisam videla.
Danas, kad se setim tog susreta, pomislim, kako je neverovatno u tih par sati “sabiti” pola veka sećanja.
Evo ga! Opet je bio oktobar. Partizan je proslavio jubilej 75 godina postojanja.Više nema “zlatnih dečaka”, nema ni Bobeka, a nema ni mog oca. Uprkos svemu, moj Partizan je još uvek tu, pomalo oronuo, na svom slavnom startu čeka zvuk sudijske pištaljke da po ko zna koji put zablista kao najblještavija zvezda, crveno partizansko – oslobodilačke boje.
Ne zamerite ovoj vremešnoj Partizanki na možda povremenoj patetici, jer sva sećanja vezana za moj klub ne mogu se “sabiti” u par prozaičnih pasusa. Ljubav je to, a ona nehotice ponekad “sklizne” u pomalo romantične “vode.
By Frajla Cajka
