Svaki dan pomislim da 2025. godina nije mogla da mi počne gore. Neke stvari na ličnom planu, dešavanja u društvu, ali najviše zbog gubitka nekih dragih osoba koje sam poznavao ili su obeležile deo mog života na ovaj ili onaj način.

Probudio sam se kasno, nakon još jedne odrađene treće smene, i kao svaki normalan čovek, prvo sam posegao za telefonom čim sam progledao svetlost dana. Očekujući vesti o tome šta je novi dan u Srbiji doneo povodom protesta studenata, zatekla me još jedna tragična vest, i to opet povezana sa mojom prvom ljubavi, Partizanom. Još jedan heroj mog detinjstva napustio je ovaj svet – Andrija Delibašić.

Stasiti Crnogorac nije uspeo da dobije najveću životnu bitku – da pobedi tumor na mozgu. I ovaj mart, kao i onaj pre dve godine, bio je koban za njega jer mu je dijagnostikovana ova bolest. I pored operacije koju je odmah odradio, bolest se, nažalost, vratila i odnela čoveka koji je značio Partizanu, o čemu svedoči podrška navijača još od prvog dana kada se saznalo da boluje od ove opake bolesti.

Andrija Delibašić rodio se 24. aprila 1981. godine u Nikšiću. Kao četrnaestogodišnjak preselio se u Beograd, gde je dres omladinskog pogona Sutjeske zamenio Partizanovim. Za prvi tim crno-belih debitovao je 1999. godine i u klubu ostao do januara 2004. Ostaće upamćen po tome što je postigao sva tri gola za crno-bele tokom nastupa kluba u grupnoj fazi Lige šampiona u sezoni 2003/04. U dresu Partizana, koji mu je ostao velika ljubav, odigrao je 100 utakmica i postigao 48 golova.

Nakon epizode u beogradskom klubu, prelazi u špansku Majorku, odakle odlazi na nekoliko pozajmica – u portugalske klubove Benfiku, Bragu i Beira Mar, kao i u AEK i Real Sosijedad. Posle četiri godine, tačnije 2008, postaje član Erkulesa. Dobrim partijama u klubu iz Alikantea zaslužuje transfer u Rajo Valjekano, gde ostaje do 2013. godine.

Poslednja dva kluba u njegovoj karijeri bila su tajlandski Ratčaburi i matična Sutjeska, gde je 2015. godine završio igračku karijeru. Tokom klupske karijere postigao je ukupno 101 gol.

Nastupao je za mladu i olimpijsku selekciju Srbije i Crne Gore, s kojom je učestvovao na Olimpijskim igrama u Atini 2004. godine. Pet godina kasnije debitovao je za nacionalni tim Crne Gore, za koji je odigrao 21 utakmicu i postigao šest golova. Jedan od najzapamćenijih bio je gol za izjednačenje protiv Engleske u Podgorici, kada je postavio konačan rezultat 2:2.

Trenersku karijeru započeo je u Partizanu kao pomoćni trener 2016. godine, a dve godine kasnije preuzeo je istu ulogu u podgoričkoj Budućnosti. Godine 2021. postaje šef stručnog štaba Mornara iz Bara, gde ostaje do trenutka kada mu je dijagnostikovan tumor na mozgu.

Posle operacije vratio se fudbalu, ali u ulozi sportskog direktora plavo-belog velikana iz Podgorice.

“Ja sam negde obeležio to učešće golovima, ali sam kod nekih navijača i tragičar zbog crvenog kartona, svega je bilo, zaista nezaboravnih šest meseci koji ostaju urezani za ceo život. Jednostavno, jedini san mi je bio da postignem gol pred punim stadionom i da otrčim na jug i to se desilo na prvoj utakmici protiv Porta tako da posle toga, što se tiče sportskih ambicija, meni su pala potraživanja i glad” – rekao je pre godinu dana u gostovanju u „Partizanovom podkastu“. 

Takođe, pričao je kako su svi njegovi snovi ostvareni u Partizanu, a još jedna stvar po kojoj će ostati upamćen je tvit u kojem je napisao: „Uvijek smo bili i ostali klub ‘señor’, što bi rekli Španci“, aludirajući na saopštenje Vojvodine nakon jedne prvenstvene utakmice.

Nažalost, Andrija je četvrti član kobne generacije Partizana 2001/02 koji prerano napušta ovaj svet, nakon Dragoljuba Jeremića, Radovana Radakovića i Radiše Ilića, koji je preminuo prošle nedelje.

„Gore na nebu armija prava, što za tvoje boje živote je dala“ deo je pesme Grobara, a Andrija Delibašić ostaće upamćen po tome što je mnogo dao crno-beloj ljubavi iz Beograda.