Godina 1986. bila je posebno vreme za mene, jer je to bilo prvo Svetsko prvenstvo u fudbalu koje sam svesno pratio od prve do poslednje utakmice. Budući da reprezentacija zemlje u kojoj sam živeo nije učestvovala, mogao sam uživati bez nervoze. Prvenstvo je obilovalo izvanrednim ekipama, što je omogućilo pravo uživanje u svakom trenutku.

Kada sam saznao da je Milutinović selektor reprezentacije Meksika, odmah je bilo jasno za koga ću navijati. Posebno je dodatno pojačalo moju simpatiju kada sam čuo da je centarfor Meksika, Hugo Sančez, navodno trebao da dođe u Partizan, ali je procenjeno da ne zadovoljava naše kriterijume.

Meksiko je postao naš tim, no kako se prvenstvo odvijalo, moja simpatija počela je da se prebacuje na Argentinu zahvaljujući jednom debeljucu u plavo-belom dresu, sa brojem deset. Neću se zadržavati na utakmici protiv Engleske i kontroverznom golu koji je postigao rukom pored zbunjenog Šiltona. Umesto toga, preporučujem da pogledate njegov spektakularni gol na istoj utakmici, kada je Dijego Maradona, spuštajući se sa polovine terena, prošao kroz srednji red, odbranu i golmana Engleza, postigavši jedan od najlepših golova na Svetskom prvenstvu. Naravno, Argentina je osvojila titulu.

Nažalost, 1990. u Italiji, Argentina je izgubila finale od Zapadne Nemačke golom iz penala, a čini mi se da je Breme bio strelac pobedonosnog gola. Ipak, ekipa Argentine koja je nastupala 1994. u Americi bila je za mene nešto najluđe što se desilo u svetskom fudbalu. Siguran sam da je barem polovina igrača bila pod dejstvom narkotika svaku utakmicu, ali ih to nije sprečilo da demonstriraju majstorstvo u nekoliko navrata, poput malog fudbala.

Priznajem, prvenstva u Americi i Italiji gledao sam najviše zbog Maradone. On je bio fudbal, majstor, genije. Kada je meni i Dr. Neletu Karajliću, koji je na koncerte izlazio u plavo-belom dresu Argentine, toliko značio, možete zamisliti koliko je značio narodu Argentine, kao i navijačima Napolija. Svi znamo za grafit „Ne znate šta ste propustili“ ispisan na napuljskom groblju nakon osvajanja Kalča. Naravno, Maradona je bio najzaslužniji za tu titulu.

Ispostavilo se da je godinu dana nakon osvajanja titule u Napulju rođeno više hiljada dečaka kojima su roditelji dali ime Dijego. On je bio najveći i najluđi, nažalost, i živeo je prilično ludo i nesvakidašnje za sportistu. Poslednji pozdrav najvećem i najboljem fudbaleru kog sam imao prilike da gledam. Kako bi rekao grafit na napuljskom groblju, oni koji nisu gledali njegove majstorije ne znaju šta su propustili.

Hvala za svaki dribling, svako kratko dodavanje špicom najbližem igraču, hvala za svaki gol nogom, glavom ili rukom. Hvala što sam zbog tebe i FK Partizan zavoleo fudbal. Večna slava!