Nije ovo spisak koji svi imamo makar u glavi kada presabiramo koliko i kome dugujemo ili ko nama, pritom ne mislim samo na novac, mislim na to i kada su u pitanju emocije, živci, trud. O tome kako izgleda neuzvraćena ljubav znam da zna svako, ne mislim na životne saputnike nego mislim na to i kako to izgleda iz perspektive deteta, kolege, devojke, momka pa naposletku i kućnog ljubimca koji nas uvek kakvog god da smo raspoloženja oduševljeno dočeka kod kuće a u zavisnosti od našeg raspoloženja zavisi i kakva će naša reakcija biti na to.

Ok, počeo sam da lutam mislima u čemu sebe uvek uhvatim kada god pišem lične stavove a i kada to radim ne brišem nikada jer bih time pokvario koncepciju koju zapravo ni nemam jer pisanje iz glave i bez nekog koncepta je ono što radim od osnovne škole a tada smo(bar će stariji skapirati o čemu pričam) pisali penkalom u vežbanku pa je često u tišini u učionici moglo da se čuje cepanje papira jer se nekome nije svidelo kako je uradio uvod, razradu ili zaključak pismenog zadatka na temu “Kako sam proveo letnji raspust”.

Na temu toga kako sam ga ja proveo i kada je Partizan u pitanju, ja sam ga proveo razmišljajući kako bi mogao da izgleda roster. Naravno, pišem o košarci jer nju donekle i znam i daleko je aktivnije pratim od drugih sportova u kojima klub za koji navijam ima sekciju. Da pišem o fudbalu i o tome ko bi se kako uklopio u tim nije fer prvo prema ljudima koji vode ovaj sajt i Reflektor sa mnom jer ga oni mnogo više poznaju i igrali su ga a drugo ne volim da se mešam u teme koje ne poznajem. Volim da prokomentarišem sa njima, čujem ili pročitam nešto pametno i pitam za mišljenje ali ga ne iznosim javno jer ni kada je košarka u pitanju ne ispadam često pametan a ovde sam i bez pisanja glup. No, vratiću se na temu…

Sezona koja je prethodila ovom je završena svi znamo kako, metlom i mestom ispod crte u Euroligi. Ovo drugo može da se svrsta ne u neuspeh ali blizu je toga jer je sezona pre te bila korak do F4 pa se svakom logikom očekuje više ali bez trofeja i bez pobede u finalu je malo je reći katastrofa i sve je ukazivalo na to da će biti čistka i bila je totalna. Svi smo imali neke želje, ne postoji igrač o kome se pričalo da se pregovara sa njim, od svih spomenutih došlo je do toga da je ekipa sklopljena tako da bude kompaktna, da koncepcija koja je bila 3 godine unazad promeni svoj lični opis i da se proba nešto novo.

To novo je meni na prvi pogled izgledalo odlično. Mahom su dovođeni ljudi koji ili imaju veliko ili nikakvo iskustvo u Evropi, igrači koji fizionomijom pokazuju da su čvrsti defanzivno i nisu ofanzivno loši. Da sam ja imao nekog udela u sklapanju doveo bih neko “meso” u reketu na poziciji 4 i to bi uglavnom bilo to. Čitajući društvene mreže i u razgovorima sa poznanicima i prijateljima je bilo od “katastrofa od Evrokup ekipe” do “Ovi mogu daleko ako kliknu kako valja i ako budu slušali Željka”. U principu kada se sve sabere i oduzme a sada je evo skoro sredina januara, svi su bili u pravu i niko nije bio jer su rezultati i bili takvi do sada. Od poraza od Baskonije, Pariza, Virtusa i Milana do pobede protiv Zvezde u gostima pa posle vezanih pobeda nad Panatinaikosom, Olimpijakosom pa onda porazom od Asvela i Budućnosti i tako u krug. I ništa to nije problem, to je sport ali ja u poslednje vreme a pogotovo od poraza u Atini vidim daleko veći problem od tog sportskog.

Pre nego što krenem o utakmici odigranoj u četvrtak u Atini prvo bih da se vratim na onu odigranu u Beogradu između istih rivala pre malo više od mesec dana. Prvo, svi su bili u šoku kako se zatvorio svako ko je mogao od njihovih igrača koji su bili pretnja a budimo realni, u onakvoj ekipi pretnja je svako. Drugo, šok koji su svi imali je bio pozitivan i naravno nakon pobede koja je tada bila četvrta u nizu da su očekivanja bila da se pobedi svako ko im stane na put jer jelte, samo mi igramo košarku a niko drugi ne, idemo na titulu ili možda je bolje odmah da nam date sve pehare da se ne mučimo bez potrebe. Treće, prvak Evrope je zatvoren na 73 poena u sjajnoj atmosferi i ekipa koja je to pobedila je bila kompletna.

U četvrtak je u rosteru falio Vanja Marinković koji je u prošloj pobedi bio možda i najbitniji igrač, Lundberg je igrao pri povratku iz povrede kao i Nilikina. Da, znam šta ćete reći, ni oni nisu bili kompletni i slažem se, prilika je postojala da se ta utakmica pobedi ali nije se pobedila i nije to ona utakmica gde pobeda treba da se piše pre početka takmičenja. To su bar 3 utakmice odigrane do te koje su izgubljene. Da su se dve od te 3 pobedile ovaj poraz bi se mnogo lakše podneo. I opet, nije ovde stvar u sportu i porazu i pobedama već koliko su ljudi doveli sebe u stanje da svaki poraz kluba za koji navijaju dožive kao lični ali ne njihovom greškom već tuđom. 

Problem je što u životu ne postoje sudije nego sudite sami sebi i običnu i namernu ličnu grešku a mnogi ste zreli za tehničku a bogami i isključujuću. Ovde neretko mislim i na sebe i pišem iz afekta i govorim svašta ali opet se posle par minuta ipak setim da imam nekih stvari i ljudi koje treba da volim. Volim moju porodicu, mog psa, volim Partizan. U ljubavi su ljudi spremni da urade i kažu svašta dobro a mnogo često i loše i to ne bi bio problem da bar pola njih nakon svega toga stave prst na čelo i zapitaju se da li su ti ljudi koje vređaju njima išta dužni…

Da, godine koje imate i u kojima pratite sport i Partizan nisu male imali vi 15, 20, 37 godina kao ja, 59 ili 80. I svako ima svoju neku priču koja je vezana za klub koji kako kažete, volite. Fora kod nas navijača Partizana je što se češće spominje promašen penal Boje nego pogođen Ćirkovića, spominje se Nolan Smit više od Kecmana, dva nerešena sa AZ-om, izbacivanje od Reala kada je bilo tada šta je bilo i da ne nabrajam dalje. I svaki put ide ista priča-ovo je uklet klub. 

Pitanja za sve koji ovo čitate: Da li smo mi ti koji su ovaj klub učinili ukletim? Da li smo ga prokleli kada smo naprasno odlučili da ne idemo na stadion kada su rezultati loši pa ga punili kada se uzimala titula pre 8 godina ili smo tu samo kada treba da se gura do pobede i titule? Da li vam je podrška koju pružamo klubu adekvatna? Znam da kada su navijači Partizana postoje 3 mišljenja u dve frakcije i iskreno volim što je tako ali da li mislite da je iko iz kluba za koji navijamo nama nešto dužan? 

Ne tako davno se izgubila utakmica od Barselone u Areni ali tako što su se momci sa – 20 razlike vratili na -1 i ako vam treba primer kako izgleda kada navijači guraju igrače i budu njihov šesti ili dvanaesti igrač, ovo je klasičan. Da, izgubilo se i da, opet će neko reći da je to poraz Željka ili pojedinaca iz ekipe ali da li vi svi na vašem poslu ne pravite nikada grešku i da li vas ljudi pljuju zbog toga? 

Pre par dana uzmem da pogledam podkast u kome je gostovao bivši kapiten Urošević koji je rekao nešto što je nepopularno ali istinito-u momentu kada su momci u ekipi verovali da mogu do titule i da su spremni na to, nisu imali vetar u leđa i izokola je rekao da su se osetili izdano od strane navijača. Naravno da će sada biti ljudi koji će napomenuti da zbog Vazure i Vučelića nisu hteli na stadion i iskreno, ja vas razumem ali moramo da shvatimo da i kada gledate taj klub potpuno je nebitno da li su na njegovom čelu Pera ili Mika, bitno je to kako se taj klub zove i zbog čega ga volite. 

Kao i sve u ovom gnoju od države što se raspada ni sam sport nije izuzet i to svi znamo, prežvakano je milion puta i svi iz nekih razloga i kada to ne želimo neretko spas iz realnosti potražimo u tih sat i po, dva, zaboravimo na probleme koje imamo ali uvek se tim problemima vratimo nakon što čujemo sudijski zvižduk ili sirenu u hali i svako se sa njima bori koliko je u mogućnosti i svakome na tome svaka čast ali naposletku budite sigurni da ljubav koju dobijate od ovoga jeste neuzvraćena i budite sigurni da ste kada se podvuče crta uvek vi više dužni svom životnom saputniku, detetu pa i kućnom ljubimcu. 

Moje je da ga volim a njegovo da pobeđuje ako može. Ako ne, pobediće sledeći put.