Proteklih nekoliko dana, od kada je objavljena vest da je Željko Obradović napustio Partizan pa do jučerašnje utakmice, bilo je burno, a ta stihija nije se smirivala. Rekao bih da se dosta kontroverznih stvari oko kluba dogodilo još od početka sezone — o nekima smo već pisali — ali ne bih sada da se vraćam na to.

Zadržao bih se na dešavanjima tokom sinoćnje utakmice u Areni.

„Partizanove utakmice aktivno uživo pratim skoro tri godine. Pre toga sam ih pratio ‘kraj malog ekrana’ još od vremena kada sam bio u osnovnoj školi. Naravno, dolazio sam ponekad u Beograd da ispratim derbi ili običan meč, kako se zadesi. Retko kada sam, otkako sam zavoleo sportsko društvo, propuštao utakmice dve najveće sekcije – fudbalske i košarkaške. Sećam se skoro svih utakmica i dešavanja na njima; bilo je svega i svačega, najviše na fudbalskim, a poneki incident desio se i na košarkaškim. Sećam se i perioda kada je klub bio u bednom stanju, kao i trenutka kada je bio na pola koša od finala Fajnal fora u Parizu. Ali se ne sećam da se ikada na košarkaškoj utakmici desilo ono što se juče događalo. Pre nego što pređem na samu utakmicu, moraću prvo da podelim aktere iste.“

Željko Obradović

Nema potrebe posebno objašnjavati ko je on, šta predstavlja i šta je uradio za klub od svog povratka. Na zahtev navijača izneo je svoju priču u ponedeljak uveče i rekao šta ima da kaže o razlozima koji su ga naterali da podnese prvu ostavku u tako dugoj i trofejnoj trenerskoj karijeri. Bez ikakve zadrške naveo je predsednika uprave kao glavni problem za potez koji je šokirao celokupnu košarkašku javnost, i zamolio je navijače da daju podršku igračima, budući da se po medijima tvrdilo da su ga određeni igrači „bušili“ i da nisu hteli da sarađuju s njim, što je, nažalost, najviše uticalo na rezultate. Šta se dalje dešavalo možda ćemo nekada saznati, ali i ovo što je uradio bilo je na zahtev navijača, koji su očekivali odgovore. Po meni, rekao je dovoljno i jasno ono što je imao da kaže.

Prvi čovek kluba

Iako nisam gledao emisiju u kojoj je gostovao prvi čovek kluba, prema onome što sam saznao na društvenim mrežama, krivicu za celokupno stanje preusmerio je na igrače. Možda bi mu i to prošlo, jer su se po medijima i društvenim mrežama spominjali pojedini igrači koji navodno nisu bili verni treneru, ali je posle Žocove ostavke načinio nekoliko poteza koji su dodatno razbesneli navijače. Na kraju krajeva, bilo je očekivano da se na utakmici skandira protiv njega, pogotovo jer je već na početku sezone dobio ‘žuti karton’ zbog dešavanja oko karata. A sada još više, jer je najpre dozvolio treneru da ode, a zatim je kroz svojevrsni krizni menadžment pokušavao da ga zadrži kada je video koliku podršku ima među navijačima. Njegovo odsustvo na jučerašnjoj utakmici bilo je očekivano, budući da su navijači bili krajnje revoltirani još od trenutka kada se pojavila vest o odlasku doskorašnjeg trenera. Ali ono što bi trebalo da bude najveća kritika jeste iznošenje prljavog veša iz kluba — nešto što se nikada nije dešavalo otkad pratim Partizan, a posebno upiranje prsta u igrače kao navodne glavne krivce.

Igrači

Tu moram odmah da dodam i v. d. trenera Mirka Ocokoljića, koji je, ‘ni luk jeo ni luk mirisao’, sasvim očekivano bio izviždan, jer bi svako ko bi se našao na njegovom mestu doživeo identičan tretman. 

Što se tiče igrača, još otkad je počela rezultatska kriza, počele su da izlaze vesti da određeni igrači nemaju dobru komunikaciju sa Željkom i njegovim stručnim štabom. Možda je bilo i očekivano da budu dočekani onako kako su dočekani juče, ali tračak nade ostavio mi je apel čoveka koji ima status božanstva među Partizanovcima – da se igračima pruži podrška. 

Nažalost, to nije urodilo plodom. Zviždalo se i skandiralo pogrdno kada su izašli na zagrevanje, tokom predstavljanja, pa čak i dok je Partizan bio u napadu. Znao sam da se zviždi pojedincima zbog ponašanja prema dresu i klubu, ali da se celom kolektivu zviždi, dok se samo odabranima aplaudira – to do sada nisam video. 

Povrh svega, u već dovoljno mučnoj atmosferi oko onih koji brane čast Partizana, desila se i povreda Alekseja Pokuševskog. Iskreno se nadam da je lakše prirode i da ćemo ga uskoro ponovo gledati u crno-belom dresu.“

Navijači

Glavni akter ovog teksta i moja inspiracija. Kao što sam već rekao, mnoge utakmice sam gledao, ali ovakvo, bez ikakve uvrede, šizofreno ponašanje navijača ne sećam se za svojih trideset i kusur godina. 

Pomenuo sam zviždanje – da li treba da se zviždi igračima tima koji voliš? Rekao bih ne, osim pojedinca koji ne poštuje klub ili dres. Utisak je da su navijači naseli na neke priče koje su se plasirale po medijima i društvenim mrežama i da su targetirali igrače na osnovu toga. 

Najviše što me začudilo i što sam po prvi put čuo jeste – radovanje kada protivnik da koš. Da, ko je gledao utakmicu, mogao je to da čuje. Aplaudirali su navijači Bavarcima, čak su i skandirali Vladi Lučiću svaki put kada bi postigao poene u prvom delu igre – nešto što se nikada nije dogodilo, bez obzira ko je igrao u protivničkom timu, a ostavio najbolji trag u crno-belom dresu. 

Onda se priča menja za 180 stepeni – ljudi su krenuli da zvižde kad god su igrači Bajerna bili u napadu, dok su svoj tim podržavali samo kada je bio u ofanzivi. Tu i tamo dešavali su se i zvižduci upućeni „dežurnim krivcima“ za odlazak Obradovića kad god su ti igrači postizali poene.

Još jedna stvar koju moram da pomenem je da su bili napljuvani i najvatreniji ‘Grobari’. Mogu da razumem da su bili terani u ‘Ćacilend’ kada se dešavala tuča na utakmici protiv Pariza – mada o tome ne želim da pričam, i što se kaže, ‘šta je bilo, bilo je’. A onda, gle čuda – posle nekoliko trenutaka, ti isti koji su južnu tribinu terali na to ‘nepopularno’ mesto, krenuli su da pevaju zajedno pesme sa te strane. 

Moram da pomenem da se godinama gradilo poverenje među Grobarima i ostatkom hale, i da je pre incidenta u Parizu vladala harmonija. Posle Pariza se brzo zaboravilo šta se dogodilo, što je bilo dobro – sve do juče. Nadam se da je ovo poslednji put, jer nam nove podele ne trebaju. Na kraju dana, svi volimo Partizan i dolazimo na utakmice da damo podršku i da se radujemo pobedama i trofejima. 

Ako pitate sve u hali, prvo poluvreme bilo je mučno zbog atmosfere koja je vladala. Srećom, u drugom delu igre, igrači su nadvladali situaciju i odveli klub do pobede. Ono što se nadam jeste da se poslednji put zviždi celom timu i treneru, dok se podržava protivnički tim kada napada naš klub – a potom da se stvari naglo okrenu. Jer, na kraju dana, ‘svi volimo i bodrimo samo jedan klub na svetu’.