Baš u vreme kada se govori o poverenju aktuelnom treneru Partizana Savi Miloševiću, baš u dane kada navijačima našeg kluba novu brigu predstavlja finansijski saldo na kraju 2019.godine, prilika je da se podsetimo svih naših trenera od raspada velike Jugoslavije pa na ovamo. Radi se, dakle, o periodu dugom skoro tri decenije, a u njemu smo doživeli blistave trenutke i bolne poraze, kako to obično biva u istoriji svakog sportskog kolektiva. Veliki nivo konsenzusa dostignut je u domaćoj fudbalskoj javnosti da je najbolji trener koga je Jugoslavija iznedrila Ivica Osim. Prepoznatljivi „Štraus sa Grbavice“ bio je veliki projekat tadašnje uprave kluba željne da od Partizana napravi trajno najjači klub u nekada moćnoj ligi. Osim je došao na Stadion JNA 1991.godine kao veliki trener, kao selektor zvanično pete reprezentacije na svetu i kao neko ko sa matičnim Željezničarom ima polufinale Kupa UEFA. Ta njegova ekipa koju je selektirao i znalački vodio u sezoni 1991/1992 tek je igrački nadolazila i predstavljala je najjači tim koji je Partizan sakupio još od epske 1965/1966.  Osvojen je nacionalni Kup, a u četiri takmičarska okršaja sa Crvenom zvezdom, tada prvakom sveta, Osimov tim nije izgubio!

Tumbina decenija

Rat na području zajedničke države osujetio je mnoge planove ne samo u sportu i uništio mnogo toga. Mnogi se sećaju Osimovog odlaska u suzama sa čela državnog tima u doba kada su granate već praštale uveliko iznad i po njegovom rodnom Sarajevu. Ironija sudbine bila je u tome da je uprava Partizana zaista napravila moćan klub koji je u narednoj deceniji žnjeo rezultate dobrog rada i bio ubedljivo najtrofejniji, ali u novoj zemlji i kvalitetom izuzetno suženoj ligi. Prvi trener u novim okolnostima, u „oglodanoj“ Jugoslaviji koja je spala na dva slova („dva oka u glavi“ – Srbiju i Crnu Goru“) bio je mladi i do tada slabo poznati Ljubiša Tumbaković. U startu je imao olakšavajuću okolnost pošto je gro Osimovih učenika ostao u timu i u sezoni 1992/1993. Takva dominacija zaista se retko viđa i u slabijim ligama. Partizan je odmakao rivalima dvocifrenom razlikom i to u situaciji kada se u domaćem fudbalu pobeda još računala dva boda. Nažalost, „crno-beli“ te sezone nisu uspeli da kvalitet pretoče u apsolutnu vladavinu jugoslovenskim univerzumom pošto su stali nadomak osvajanja „duple krune“. Na penale je u finalu Kupa Crvena zvezda bila bolja, ali priča o tome kako je to finale odlučeno ne zaslužuje da kvari ovaj tekst.

Već naredne sezone Tumbaković je imao ogromne izazove. Tim je rasprodat, sankcije, hiperinflacija i kolaps ekonomije izolovane zemlje učinili su svoje. Partizanov dres poneli su neki novi klinci, a većina je smatrala da u novoj takmičarskoj borbi nemamo šta da tražimo. Ali, baš tada se desilo nešto što se priželjkivalo dugo i čekalo punih 47 godina! Partizan je osvojio „duplu krunu“. U neizvesnoj prvenstvenoj trci Partizan je dugo gledao u leđa ljutom rivalu, čak je u četiri derbija imao na kraju negativan saldo, ali je na kraju OFK Beograd pobedio sa 0:2 „crveno-bele“ i Tumbakovićevim jurišnicima omogućio juriš na prvo mesto. Kup je osvojen junačkom eliminacijom Zvezde u polufinalu i više nego ubedljivim trijumfom u dve utakmice sa Spartakom u završnoj predstavi. Ta sezona bila je, zapravo, prva originalna Tumbakovićeva. On je selektovao tim i izveo nove nade na igrački put. Osim toga, treba reći da se već tada pas-igra pokazala kao odlika koju je Tumbaković uporno forsirao. U narednim godinama koje je na zdanju u Humskoj ulici broj 1 u Beogradu potpuno stručno obojio ovaj trener sve što je postignuto i sve što je prosuto imalo je da zahvali upravo takvoj postavci igre. 

Tumbaković je u kontinuitetu vodio Partizan punih sedam godina osvojivši pritom pet prvenstvenih trofeja i još dva Kupa pride. U Evropi je najveći uspeh bila osmina finala Kupa kupova u njegovoj završnoj sezoni u prvom mandatu, kada je eliminisan Njukasl, a moćni Lacio nateran nekoliko minuta u Rimu da gleda fenomenalna dodavanja na sredini terena da bi u Beogradu pobedio 2:3 i eliminisao tim Partizana. Naravno, bilo je i bolnih evropskih stanica poput rumunskog Nacionala ili debakla u Zagrebu od Kroacije. Kada je privukao pažnju evropske javnosti, sada već trofejni stručnjak opredelio se za rat u grčkom AEK-u. Očekivalo se da će se dugo zadžati u tom tada ambicioznom klubu iz Atine, ali je već u prvoj (i jedinoj) sezoni u Evropi zastao pred klubom sličnog imena, ali daleko manjeg kvaliteta – AIK-om iz Stokholma. Posle otkaza u Grčkoj vratio se u Partizan. U međuvremenu Partizan je preuzeo nekadašnji prvotimac Mile Ješić, koji je i dalje imao veoma moćan tim za domaće uslove. U maratonskoj sezoni, u ligi sa čak 21 klubom, Ješićeva ubitačna navala postigla je rekordan broj golova, ali je titula otišla na susedni stadion, gde je čekana punih pet godina.  Sezona bez trofeja opravdano je ocenjena neuspešnom, a pošto se Ješićev odlazak poklopio sa otkazom Tumbakoviću u AEK-u, bilo je jasno da se posle samo godinu dana trofejni stručnjak vraća u borbu za domaće pehare. Drugi mandat potrajao je dve i po godine i u tom periodu Tumbaković je osvojio dve titule i jedan Kup. U Evropi je bilo i dobrih partija poput nadigravanja sa Portom i eliminacije Sportinga, ali i fijaska u Beču i Pragu.

Senzacionalni Mateus

U jesen 2002.godine Partizan je čvrsto držao lidersku poziciju na tabeli odmakavši Crvenoj zvezdi skoro 20 bodova. Posle neuspeha u Pragu od češke Slavije iznervirani Tumbaković izvređao je novinara Nedeljka Kovinjala. Ispostavilo se da je taj ispad bio uvod u miran rastanak sa klubom u kome je postao nerazdvojni prijatelj sa većinom članova njegove uprave. U drugom delu sezone on više nije bio naš šef stručnog štaba. U nastavku karijere Tumbaković je trenerski posao obavljao u Kini i arapskom svetu da bi u poznim godinama prešao na selektorske funkcije, najpre u Crnoj Gori, a u poslednjih godinu dana u Srbiji. Kao grom iz vedra neba odjeknula je vest da će novi trener Partizana postati nekadašnji nemački as Lotar Mateus, jedan od najboljih svetskih fudbalera u poslednje dve decenije XX veka. U to vreme stranaca gotovo da i nije bilo u domaćim klubovima, a kamoli tako zvučnih. Uprava kluba odlučila je da je došlo vreme za novi korak u afirmaciji Partizana. Spektakl je sa impulsivnim Mateusom bio zagarantovan. Već na prvim prijateljskim utakmicama protiv Teleoptika i Budućnosti iz Banatskog Dvora došlo je nekoliko hiljada navijača koje je on „kupio“ fanatizmom u radu i borilačkim pristupom. Na pripremama u Turskoj, priliko tuče na terenu sa igračima južnokorejskog Pusana, utrčao je i Mateus rekavši „nama Srbima je u krvi da se tučemo“.

U borbi za titulu Mateusu je sve rešio prvi deo sezone pošto je Partizanova prednost bila nedostižna. Ipak, poraz u derbiju 2:0 odrazio se na impresije u javnosti. Mediji su opširno pisali da je mladi nemački trener već na prvom ozbiljnom koraku poklekao. Ali, on se previše nije osvrtao. Glavni cilj još tada bile su evropske kvalifikacije. Kao nikada do sada navijači su očekivali borbe za ulazak u Ligu šampiona. Borbenim pristupom eliminisan je prgavi tim švedskog Đurgardena, a onda je ponovo u Beograd došao Njukasl Junajted. Poraz od 0:1, ali igra u kojoj domaći tim ne posustaje do samog kraja bili su osnovni utisci posle prvog meča. U  Njukaslu je tvrdoglavi Nemac tog istorijskog 27.avgusta 2003.godine izveo isti tim kao u Beogradu i nije ga menjao svih 120 minuta, koliko se igralo pošto je golom Ivice Ilieva na startu drugog poluvremena Partizan anulirao prednost „svraka“ iz Beograda, pa je utakmica ušla u prdoužetke. Svaki navijač Partizana zna kako je tekla serija penala na „Sent Džejms Parku“ i kako je odlučio Milivoje Ćirković, a posle toga dugo očekivana Liga šampiona konačno je došla u Beograd i tadašnju Srbiju i Crnu Goru. U najjačoj mogućoj grupi sa budućim prvakom Evrope Portom, budućim finalistom Kupa UEFA Olimpikom i „galaktikosima“ Real Madrida Mateusovi ratnici osvojili su tri boda, a jedino su u Portu potpuno nadigrani.

Vermezovićeva stabilnost

Domaće nadmetanje nije baš te sezone zanimalo Mateusa. S druge strane, učešće u evropskoj eliti bilo je nova situacija i za upravu i za igrače. Jesen je okončana sa bodovnim zaostatkom u odnosu na vodeću Crvenu zvezdu. Kako je došao, neočekivano, tako je Mateus i napustio Partizan. Na svečanom ručku povodom završetka prvog dela sezone, saopštio je saradnicima da napušta posao šefa naše struke i da preuzima selekciju Mađarske. Gledajući njegov dalje trenerski razvoj, tokom kojeg je bio i selektor Bugarske, može se zaključiti s pravom da mu je apsolutni „pik“ karijere bila godina provedena u Beogradu. Od 2011.godine nema trenerski angažman, a u poslednje vreme bavi se komentarisanjem prilika u nemačkom fudbalu. Početak 2004. godine doneo je Partizanu novog trenera, dotadašnjeg vođu Teleoptika Vladimira Vermezovića. Drugi deo sezone poslužio mu je za uigravanje tima i probu novih mogućnosti da bi svoje zamisli ozbiljno sproveo u delo na leto. 

Vermezovićev Partizan bio je taktički izuzetno disciplinovan sa maksimalnom odgovornošću u odbrani. Takav pristup doneo je titulu bez poraza, prvu u istoriji kluba! U Evropi je ispisana najblistavija stranica poslednjih decenija. Rutinski su na putu do grupne faze Kupa UEFA eliminisani rumunski rivali Otelul i Dinamo iz Bukurešta da bi u konkurenciji sa engleskim Midlzbrom, španskim Viljarealom, italijanskim Lacijom i  grčkim Egaleom parni valjak kolo pre kraja obezbedio zimovanje u Evrope, posle punih 15 godina. I to nije bilo sve! Prvo kolo prolećnog dela masovnijeg evropskog klupskog takmičenja donelo je legendarnu pobedu u završnim minutima utakmice u Dnjepropetrovsku. Nakon pogotka Miroslava Radovića i to sa igračem manje, ukrajinski Dnjepar morao je da čestita momcima iz Beograda, a u osmini finala ni predstojeći osvajač takmičenja, bratski CSKA iz Moskve, nije nas nadigrao.

Sezona vredna pomena u svim sećanjima. Sezona za ponos.

Reber, Ješić, Đukić…

Sledeća takmičarska godina trebalo je da predstavlja krunu organizacionog i stručnog rada moćnog Partizana. I žreb je bio dobar, ali na poslednjem koraku ka Ligi šampiona bolno je odjeknula slovačka Petržaljka. Bez ijednog datog gola u dve utakmice, sa ambicijom da u revanšu u Beogradu sačuvaju mrežu i ništa više, ni krivi ni dužni Slovaci su eliminisali Partizan. Bio je to početak haosa u klubu, bojkota navijača, krunjenja uprave. Tek na kraju sledeće sezone Partizan se podigao, skoro pa iz pepela. Ali, to je neka druga priča. Vermezović je izdržao do oktobra da bi palicu prepustio do tada u našoj sredini malo poznatom Nemcu Jirgenu Reberu.

Očekivalo se da to bude izlazak iz tunela. Nemac je zaista odisao ozbiljnošću i trezvenošću, reportaže sa priprema u Dubaiju pisane su sa izuzetnim simpatijama o njemu. Ali, pomaka nije bilo, Partizan je sušno okončao sezonu što je bio dovoljan razlog da se Reber neobavljena posla vrati u domovinu. Bio je kasnije trener Borusije Dortmund, ali bio je to period kada su slavni „milioneri“ preživljavali tešku krizu. U prvi šampionat Srbije u istoriji Partizan je ušao opredeljujući se za dodelu drugog mandata Ješiću. Izuzetno konfuzan prelazni rok i haos unutar kluba uticali su da to bude jedna od najgorih polusezona koje pamtimo. Istina, obezbeđen je plasman u grupnu fazu Kupa UEFA, ali u njoj je uzet svega jedan bod. Partizan je na kraju prvog dela prvenstva bio tek četvrti, iza Crvene zvezde, Mladosti iz Apatina i OFK Beograda. Ješić je otišao ostavljajući nikad užareniju klupu mladom treneru Miroslavu Đukiću. On je od svih pobrojanih trenera u ovom tekstu stručnjak sa verovatno najviše klubova u karijeri. Radio je u Turskoj, Bugarskoj, Kini, Bosni i Hercegovini. Ostaće zabeleženo da je kao trener Levskog pobedio tada aktuelnog prvaka Evrope Liverpu sa 0:1 nasred „Enfild Rouda“. Njegov naslednik uspeo je malo da koriguje tim u zimskom prelaznom roku i da pobedi kao gost u derbiju Crvenu zvezdu sa 2:4. Očekivala se veća energija nakon toga, ali je ta sezona okončana kako je i počela, osvajanjem drugog mesta na jedvite jade u trci sa Vojvodinom.

No, Đukić je ostao u klubu i već naredne jeseni se igrao možda i najlepši fudbal u fudbalskom hramo. Incidenti navijača na utakmici u Mostaru protiv Zrinskog uticali su na izbacivanje iz Evrope, ali je zato u prvenstvu Partizan bio ubedljiv. Napadačka igra i nametanje jakog tempa lomili su rivale jednog za drugim. Đukić je imao sve razloge da posao povratka trofeja privede kraju, ali je lukrativni poziv iz FSS-a, na mesto selektora Srbije učinio da napusti klupu u decembru 2007.godine. Tadašnji predsednik kluba Tomislav Karadžić nije mu to zaboravio i kada se našao na čelu srpske fudbalske organizacije, veoma lako ga je smenio. 

Apsolutna dominacija

Odlaskom Đukića započeo je period velike dominacije Partizana u domaćim okvirima. Po dužini trajanja na vrhu ni do danas nije ugrožen Partizanov rekord. A sve je počelo kada se uprava kluba odlučila da za trenera imenuje igračku legendu, ali tada neiskusnog stručnjaka Slavišu Jokanovića. Po sopstvenom priznanju, Jokanović je istakao da je tada imao velike dileme u pogledu opstanka u trenskom pozivu. Istorijski datum za Partizan svakako je 16.april 2008.godine. U polufinalu Kupa, u utakmici punoj dinamike naš tim je pobedio kao gost večitog rivala sa 2:3 i preokrenuo tog istorije. Mnogim navijačima je odmah nakon te utakmice bilo jasno da se nešto prolomilo na našem fudbalskom nebu i da će budućnost biti pisana drugačijim stranicama.

Jokanović je postao prvi trener parnog valjka koji je osvojio pa odbranio „duplu krunu“ gazeći u brišućem letu sve pred sobom. Ipak, i taj i takav Partizan naišao je na žestoke kritike pojedinih navijača. Slomljen napadima koji su postajali permanentni, ali i nezadovoljan nakon nepravedne eliminacije od turskog Fenerbahčea u predvorju Lige šampiona, novosadski fudbalski znalac podneo je ostavku ostavivši u amanet plasman u Kup UEFA, koji je njegova uzrujana ekipa ostvarila pobedom od 0:2 u Žilini nad istoimenim, sada ugašenim slovačkim klubom. To što je uradio sa Partizanom bio je samo uzlet u velikoj trenerskoj karijeri momka sa Detelinare. Sa Votfordom je izborio plasman u Premijer ligu da bi ga zatim uprava kluba promenila, ali nije klonuo. Nekadašnji fudbaler Čelzija ostvario je veliki uspeh u jednom drugom londonskom klubu, Fulamu sa kojim je uspeo da uđe i zaigra u elitnom nacionalnom takmičenju. Veliki uspeh postigao je i sa Makabijem iz Tel Aviva uvevši Izraelce u Ligu šampiona.

Breme trenera Partizana od Jokanovića preuzeo je Goran Stevanović, često smatran temeljnim stručnjakom pred kojim se tada ukazivala lepa budućnost. On je, međutim, na klupi ostao svega nekoliko meseci. Duvao je u šampionatu za vrat Crvenoj zvezdi, ali je čelne ljude kluba razočarao porazom u Beogradu 1:3 od Vojvodine u polufinalu Kupa čime je sebi zatvorio vrata daljeg boravka u Humskoj. Titula, međutim, nije menjala vlasnika zahvaljujući upornosti novog trenera Aleksandra Stanojevića, ali i kiksevima Crvene zvezde. Stanojević je za veoma kratko vreme trgnuo iz letargije i izabranike i navijače. Ali, prave bombe od njega su tek predstojale. Baš kao i Mateus, i on je uspeo da uvede Partizan u Ligu šampiona, posle punih sedam godina, i to opet penalima. Ovoga puta, nakon jermenskog Pjunika i finskog HJK-a, u Briselu je na penale pao slavni belgijski Andeleht prepun budućih asova poput Lukakua, Busufe i Kujatea.

Istina, Partizan ovoga puta nije uzeo ni bod u grupi sa Arsenalom, Šahtjorom i Bragom, ali je Stanojevićeva ekipa gazila na oba domaća fronta veoma sigurno osvojivši trofeje.  Sledeće leto pokazalo je, kao i mnogo puta dosad, da Partizan mahom nema sreće sa ljudima koji ga vode. Prelazni rok odrađen je katastrofalno. Stručni štab ostavljen je na cedilu, a kompletna bruka pukla je u duelu sa irskim Šamrok Roversom koji je se iz Beograda vratio sa plasmanom u Ligu Evrope. Stanojević je uspeo da izdrži do zime kada je odlučio da okonča mandat na klupi Partizana jasno iskazujući veliko nezadovoljstvo saradnjom sa klupskim strukturama, iako se u njima čulo kako upravo njega smatraju drugoročnim rešenjem za poziciju trenera. Ostavio je prednost od desetak bodova neočekivanom nasledniku Avramu Grantu. Kina, Grčka i Izrael vodile su kroz dalju karijeru ovog stručnjaka od koga se, ipak, očekivalo više shodno rezultatima u našem klubu.

Stručnjak koji je imao odlične rezultate sa Čelzijem i koji važi za intimnog prijatelja Romana Abramoviča, radio je u Partizanu samo jednu polusezonu. Sačuvao je veliku prednost koja mu je data u miraz, ali nije uzeo Kup niti je išta značajnije napravio. Ostavio je utisak čoveka koji voli sport i koji prati košarku osim fudbala.  Ni posle odlaska iz Partizana nije postizao ozbiljnije rezultate, a za njega se čulo još da je radio kao selektor Gane. Vladimir Vermezović četvrti je od petorice trenera koji su, u periodu o kome je ovaj tekst, imali tu čast da u dva mandata borave na klupi Partizana. U drugom pokušaju da se dokaže ušao je u Ligu Evrope posle velike borbe sa norveškim Tromzom. Bio je jesenji prvak, ali je na proleće njegova ekipa počela da posustaje. Stari nesporazumi sa pojedinim grupama navijača uzimali su danak i posle kiksa u Novom Pazaru završen je njego drugi boravak kod nas. Radivši u JAR-u stegao je izuzetno dobar uvid u južnoafričko fudbalsko tržište, pa se nekoliko puta pokazao kao odličan skaut.

Težinu naše žuljevite klupe najviše je osetio Vuk Rašović. Vojnik kluba u pravom smislu te reči, igrač, kapiten, pomoćni trener, šef struke Teleoptika dobio je najzad šansu da predvodi tim kao vatrogasac u finišu sezone 2012/2013. Opravdao je poverenje i u teškoj situaciji dogurao nas do nove titule. Ipak, ni to nije bilo dovoljno da se uprava smiluje i odradi pristojan prelazni rok. Rašović je ostao na cedilu i bez igrača. Kako se radilo, tako se i prošlo. Partizan nije ušao ni u jedno od dva evrotakmičenja. U prvenstvu je osvojen naslov jesenjeg prvaka, ali je na kraju promenjen trener.

Danas je Rašović trener u UAE, a sasvim dobre rezultate postizao je i u Belorusiji.

Prvim mandat Marka Nikolića u Partizanu počeo je dobrim mirazom pošto je sa sobom u zimskom prelaznom roku iz Vojvodine doveo Petra Škuletića, Branislava Trajkovića i potonjeg kapitena Miroslava Vulićevića. No, već u prvom kolu remizirao je u Novom Pazaru što je iskoristila Crvena zvezda i stekla minimalnu prednost ne ispuštajući je do kraja prvenstva.

Legendarna sezona 2016/2017

Osvajanjem titule prvaka Crvena zvezda je prekinula dugi niz Partizanovih titula, ali je stanje u kome se taj klub nalazio i dalje bilo veoma teško. Nisu obezbeđeni uslovi za njihov nastup u Evropi, a Partizan je i dalje imao najkvalitetniji tim u zemlji. Titulu je uzeo Partizan i to bez većih problema, ali je drugi deo sezone umesto Nikolića odlukom uprave pripao Zoranu Milinkoviću kao šefu stručnog štaba. Ovaj trener nastavio je da radi i na početku naredne sezone eliminisavši u šokantnim utakmicama za plasman u Ligu šampiona rumunsku Steauu. Partizan je stao pred vratima elite, najviše zahvaljujući svojim greškama, u duelu sa beloruskim BATE-om. Čitava sezona delovala je od sjaja do očaja. Partizan je u meču sa nemačkim Augzburgom u Beogradu neki minut delio od zimovanja u Evropi, a u domaćem prvenstvu rasipani su redom bodovi da bi već u oktobru Milinković okončao svoj trenerski angažman kod nas. Ovih dana počeo je da radi u Kuvajtu, prethodno je boravio u domaćem drugoligašu, Kolubari iz Lazarevca.

U pomenutoj utakmici sa Augzburgom na klupi Partizana je sedeo Ljubinko Drulović. Ispostavilo se da nekadašnji reprezentativac nema ideje i kvalitet da predvodi zahtevni klub pa se zadržao samo od oktobra do decembra. Zahvaljujući dobrom poznavanju portugalskog jezika, pokušava da izgradi trenersku karijeru u zemljama sa tog govornog područja, na primer u Angoli. Partizan je na kraju 2015.godine, igrački i finansijski, doveden do toga da mora da krene iz početka. Taj neugodni posao kao trener je prihvatio još jedan dobri vojnik Partizana i još jedan čovek koji nije sačekan do kraja, nekadašnji igrač i sportski direktor Ivan Tomić. Malo ko je mogao da zna sve igrače iz tima koji je on izveo na svojoj premijeri protiv OFK Beograda, ali je svojom marljivošću uspeo da osvoji Kup. Ali, u novoj sezoni zastao je pred poljskim Zaglebjem već u prvom koraku u evrokvalifikacijama i time završio svoj mandat predajući štafetnu palicu Marku Nikoliću. Od tog razlaza sa Partizanom Tomić se više ne bavi trenerskim poslom.

U trenutku kada ništa nije dobro bilo na vidiku hrabri i fanatični Nikolić je verovao u uspeh. Ta sezona po svemu je jedna od najvrednijih u istoriji kluba. Favorizovana Crvena zvezda našla se pod stalnim pritiskom Partizana koji ju je gonio, gonio i na kraju prestigao i prvi prošao kroz cilj. Poraz „crveno-belih“ od Voždovca 3:2 bio je samo kruna sezone u kojoj su u četiri prvenstvena i Kup derbija naši igrači pobedili ljutog rivala tri puta, a jednom je bilo nerešeno. Na svim poljima Partizan je do nogu potukao Zvezdu – rezultatski, igrački, navijački! Malo ko je mislio da je takav kraj sezone moguć, a Nikolić je kupio tim učinkom ogromnu većinu navijača Partizana. Kao čovek koji živi za fudbal, koji ima jasne misli i koji se po svemu ubraja u moderne stručnjake, Nikolić je svoje znanje dobro unovčio prešavši odmah po okončanju slavne sezone u mađarski Videoton, pa u moskovsku Lokomotivu. Sledeće sezone debitovaće kao stručnjak u Ligi šampiona. Uz Sinišu Mihajlovića, koji je produkt italijanske trenerske škole, može se slobodno reći da je Nikolić trenutno najbolji domaći fudbalski stručnjak.

Susret sa zlom

Kada je Nikolića zamenio Đukić, drugi put se našavši na poziciji kormilara Partizanove struke, činilo se da je situacija izuzetno povoljna. Navijači su očekivali da će uprava zadržati vedete šampionsko tima i da postoje šanse za plasman u Ligu šampiona. Partizan je zastao pred ne baš impresivnim atinskim Olimpijakosom, ali je pobedom nad Nikolićevim Videotonom izborio Ligu Evrope. 

Povoljna grupa doprinela je da Partizan na kraju završi u njoj iza Dinama iz Kijeva, a ispred Jang Bojsa i albanskog Skenderbega. Tako je Đukiću pošlo za rukom da posle Vermezovića izvede Partizan u evropsko proleće. Nije žreb prema nama bio nemilosrdan ni u šesnaestini finala. U konkurenciji mnogo jačih rivala sudbina je odredila da Partizan odmeri snage sa Viktorijom iz Plzenja. Nakon 1:1 u Beogradu, u gradu piva beskrvni srpski predstavnik apsolutno zasluženo je poražen sa 2:0. U Srbiji je priča bila ispod svakog minimuma. Bodovi su prosipani u serijama, a titula je bila daleko. Igra je postajala sve bleđa, a igračima je padala cena. Osvojen je Kup, čime je donekle čast spašena.

Đukić je i dalje imao strpljenje uprave, ali i njemu je došao kraj kada je na jedvite jade eliminisan po svemu skromni litvanski Trakai. Tada je Đukić otišao, u međuvremenu predvodivši još jedino španski Sporting iz Hihona, bez nekog naročitog učinka. Još jedan Partizanov požrtvovani borac dobio je šansu da vodi prvi tim. Zoran Bata Mirković prihvatio je da pokuša da nešto napravi sa dobro poljuljanim timom koji se nije mogao pohvaliti nekim posebnim individualnim kvalitetom. Borio se Bata kao lav u sezoni u kojoj je svakome postalo jasno da je sve van terena protiv kluba. Zlo je uzelo maha, a titula osvojena dve godine ranije praktično je bila oteta od tog zla. Sudijske nepravde, poniženja u terminima odigravanja utakmica, razlika u budžetu, medijski spinovi, sve se to obrušilo na Partizan koji nije ni imao snage za novi trk ka tituli.

Iako neporažen u dva derbija (1:1 je bio oba puta uz napomenu da je na poluvremenu oba puta naša ekipa vodila i da Zvezdin gol u Humskoj ni njego strelac Ričmond Boakje nije video), Mirković je podneo ostavku u martu 2019.godine, posle poraza od Voždovca. Bio je apsolutno sllomljen. Slično kao i Tomić, ni on se posle epizode u njegovom Partizanu nije više bavio trenerskim poslom. Činilo se tog marta 2019.godine da je sve udešeno da Partizan hrli ka dnu i da nema tih kočnica koje ga na tom putu mogu zaustaviti. Klub je disao tada „na škrge“ i niko nije mogao da pretpostavi ko je toliki mazohista da može prihvatiti funkciiju njegovog trenera. Na veliko iznenađenje javnosti pojavio se još jedan debitant, dotašanji potpredsednik FSS-a, Savo Milošević. 

Ali, Savin rad i savine plodove, analiziraćemo na nekom drugom mestu pošto se, kako je to voleo reći jedan veliki Partizanov trener, ali u drugom sportu, Duško Vujošević, „mrtvi uvek broje na kraju boja“. Savo je još Partizanov predvodnik i zato njemu nije mesto u ovom tekstu.