Kao igrač član prve ekipe sa prostora bivše Jugoslavije, koja je postala prvak Evrope. Kao trener tvorac najveće i najdominantnije generacije košarkaša Evrope svih vremena, tvorac moderne njemačke košarke, i na reprezentativnom i klupskom nivou, osvajač najdominantnijeg evropskog zlata sa SR Jugoslavijom od raspada SFRJ do danas, svjetskog zlata sa SRJ usred Amerike i protiv njihovog NBA tima, tvorac prve Barselonine titule u Euroligi u klupskoj istoriji… Ovo su samo najbitnije tačke jedne unikatne, neponovljive karijere. Ima i trofejnijih trenera, ali teško je pronaći sličnu kombinaciju stvaralačkog rada u različitim sredinama, ali i sposobnosti da se od skupa vrhunskih pojedinaca napravi tim i na dominantan način osvajaju najveći trofeji. Jedna od najvećih i najbitnijih ličnosti u istoriji košarke kao sporta, jedan od najboljih i najvećih trenera svih vremena ekskluzivno za Reflektor – Svetislav Pešić.

I njegov način komunikacije je jedinstven – miks kompetencije, jasnih stručnih stavova, iskustva, a sve to uz prirodni smisao za humor i vic.

Gospodine Pešiću, najvažnije pitanje odmah na početku: Kako ste? Kako Vas služi zdravlje?

Da kucnem u drvo – odlično. Ne bih se menjao s tobom.

Trenutno ste u Minhenu. Kako provodite vrijeme pod mjerama i lockdownom?

Ja sam dosta disciplinovan. Dolazim iz sveta sporta, i za mene korona faktički i ne postoji. Već odavno imam svoj sistem i način života, svoju organizaciju. Jedino što mi smeta je nemogućnost da se više družim i da se bavim fitnesom, da koristim mogućnosti koje imamo ovde u Minhenu ili u Barseloni. Ja moram da radim na svojoj fizičkoj kondiciji. Velika je konkurencija među trenerima, dolaze novi i mladi treneri. Toliko je jaka konkurencija da ću morati da radim do svoje 80. godine. Šalu na stranu, ova pandemija je nešto što nas je sve globalno pogodilo na razne načine, ali moramo da ostanemo pozitivni i bavimo se stvarima koje su trenutno moguće i spremamo se za period nakon svega ovoga.

Nedostaje li Vam svakodnevni rad? Kada da Vas očekujemo ponovo uz teren? Da li je zamislivo da ponovo vodite neki klub u regionu?

Uopšte mi ne nedostaje. Uživam bez svakodnevnog rada i odlaska na trening. U košarci sam svakako prisutan na drugi način, držim online predavanja, a i za to čovek mora da se priprema. Tako da sam u stalnom kontaktu sa mnogim igračima i trenerima. Međutim, svakodnevni treninzi, utakmice, putovanja, posebno u trenutnim uslovima i pod okolnostima pandemije, ne nedostaju mi ni najmanje. Što se tiče samih fizičkih aktivnosti, dolazi lepše vreme, tako da je po tom pitanju sve na svom mestu.

Konkretnih planova, vezanih za neki trenerski angažman, trenutno nema, ali nikada se ne zna šta vreme nosi. Zavisi i od eventualnih ponuda. Kada sam 2016. završio angažman u Bajernu, zaista sam imao želju da radim nešto drugo. Imao sam neke operacije na kolenu, a sve to je malo i potrajalo, a onda sam se organizovao u košarci na neki drugi način. Dosta sam putovao po Evropi i svetu, držao ta predavanja trenerima i to mi je prilično odgovaralo i bilo ugodno. Onda je u februaru 2018. usledio poziv Barselone, koja je jako loše počela sezonu, koji sam na kraju i prihvatio, iako sam mislio da je trenerski život zauvek iza mene. Ta sezona u Barsi je za mene bila sasvim drugačija od svih ranijih, bez obzira da li u klubovima ili reprezentacijama. Po prvi put nisam osećao nikakav stres i pritisak. Možda delom i zbog činjenice da sam bio odmoran nakon duže pauze. Svaki dan sam se odlazeći na trening osećao jako dobro i opušteno, bez ikakvog specijalnog stresa. Svakako i zahvaljujući tim momcima iz ekipe, koji su imali ogromnu želju da se poboljšaju i iskupe za sve loše rezultate. A, bili su baš zabrljali, ekipu sam preuzeo na predzadnjem mestu na tabeli u Euroligi. Bilo je to zanimljivo i pomalo čudno – kada sam prvi put došao u Barsu, osvoji smo prvi trofej u Euroligi u klupskoj istoriji, a sada sam bio u situaciji da se borim da ne budemo poslednji u istoj toj Euroligi. Možda tada nismo imali najbolju ekipu, ali na kraju smo bili jedan od najboljih timova. Sve u svemu, taj period u Barseloni je bio jako drugačiji po svemu, ali i jako dobar i pozitivan za mene lično.

Trenutno sam, da ti pravo kažem, srećan i zadovoljan što sam opet u Minhenu, okružen porodicom i prijateljima, za koje imam više vremena nego ranije. Imam više vremena do odem i do Beograda, a spremam se i za odlazak u Sarajevo, gde me čeka moj prijatelj Mirsad Milavić, dugogodišnji saigrač i kapiten u Bosni. Supruga i ja odavno planiramo taj put za Sarajevo, ali verovatno ćemo ipak malo sačekati, dok se ova situacija sa pandemijom donekle ne smiri.

Bez pretjerivanja se može reći da ste Vi praktično stvorili modernu njemačku košarku, kako na reprezentativnom, tako i na klupskom nivou. Kako i zašto je uopšte došlo do angažmana kao selektor njemačke reprezentacije 1987., u momentu kada ste već bili trener dekorisan mnogim trofejima na najvišem nivou, dok je košarka u toj zemlji istovremeno bila potpuno marginalan sport?

Preterano je reći da sam ja bilo šta stvorio, pojedinac ne može da stvori ništa sam. Kada se vratim u tu 1987. godinu i početak moje priče u Nemačkoj, moram da se prisetim da sam to pitanje na početku postavljao i ja sam sebi, a postavljali su mi ga i drugi: Gde si ovo došao? Međutim, Nemačka je i pre mog dolaska imala svoju košarkašku tradiciju, a u tom trenutku su imali i jednu jako talentovanu generaciju košarkaša. Bila je to generacija sa Svetskog prvenstva u Bormiju iste te godine, gde smo mi sa njima igrali u polufinalu, a oni na kraju četvrti. Bili se tu Henrik Rödl, koji je sada selektor nemačke reprezentacije ili npr. Henning Harnisch, jedan od najvećih košarkaša Nemačke svih vremena, a s obzirom na to da smo su oni u tom periodu učestvovali na mnogim turnirima zajedno sa nama meni se dopadali kako su oni izgledali i video sam da imaju potencijal, koji može da izraste u nešto veliko. Tako da sam osetio izazov da stvaram i pokušam da iz tog potencijala napravim nešto konkretno i kvalitetno, naravno i u rezultatskom smislu. Svaki trener voli da stvara, u bilo kojem uzrastu, svakako i na ovom nivou gde sam sada ja, ali taj stvaralački rad je često nevidljiv i ne pridaje mu se dovoljno značaja u javnosti. Medije većinski ne zanima kako ekipa trenira, kakva je atmosfera na treningu i u svlačionici, oni se interesuju za te segmente samo ako postoji neki problem ili nešto negativno, što bi moglo da se objavi. Ali, suštinski medije uglavnom zanima ono što je na kraju procesa: rezultat. Ima li uspeha ili nema.

Nakon što sam te 2016. godine prestao sa trenerskim poslom, ispostaviće se privremeno, i kada imao već spomenute operacije, počeo sam da uređujem i sortiram sve svoje zapise sa predavanja koja sam držao po svetu i potom odlučio da pišem knjigu na osnovu tog materijala. Počeo sam bio sa pisanjem, a onda sam odlaskom u Barselonu morao da prekinem taj projekat, ali upravo sada sam se bacio na to da završim započeti posao. I, baš nedavno sam u razgovoru sa prijateljem rekao da se trenerski rad ne vrednuje na osnovu toga da li je on nešto, šta i na koji način stvorio, nego se gleda samo goli rezultat. To je tako i to ja ne mogu da promenim, davno sam prihvatio sam tu pojavu. Ja sam ponosan na način na koji sam se ja bavio i bavim košarkom, gde su upravo ti stvaralački izazovi bili u prvom planu, a na osnovu kojih sam ponekad povlačio poteze, koji su mnogima bili narazumljivi i neshvatljivi, kada je u pitanju izbor sredine i kluba. Tako je recimo 2006. usledio moj odlazak u Žironu, jedan krajnje prosečan klub u ACB ligi. Josep Amat, građevinski magnat i tada jedan od najbogatijih Španaca, preuzeo je taj klub sa ciljem da od ga uvede u sam vrh španske košarke. Ne da od njega napravi Real ili Barselonu, ali recimo klub na nivou Baskonije ili Valensije. Pošto je on bio u Barseloni za vreme mog prvog mandata tamo, mi smo se dobro poznavali i imali dobar odnos, i on me pozvao i zamolio da ja kao trener preuzmem taj projekat. Ja sam spontano pristao, a kada sam nazvao svog menadžera i saopštio mu odluku, on je rekao: “Da li si ti lud? Kada ćeš ti početi da donosiš odluke glavom, a ne srcem? Toliko dugo sarađujemo, ti si trener samo za klubove iz vrha Eurolige.” Ja sam mu odgovorio da mene to zapravo ne zanima, da NBA ili Euroliga, dakle sam rang takmičenja nije moj prioritet. Meni je uvek bilo najbitnije da imam uslove i okolnosti, gde ja svojim znanjem, iskustvom i posvećenošću mogu dugoročno nešto da stvaram, oblikujem i na kraju iz toga napravim nešto dobro i kvalitetno. Sam rang takmičenja mi, naravno, nije nebitan, ali je sekundaran. A, ponavljam, u javnosti, pre svega u medijima se uglavnom gleda i vrednuje samo konačni rezultat, malo ko se pita kakav proces, koliko rada i truda se krije iza svakog rezultata. Ne želim da generalizujem, ali mediji i medijska delatnost se dosta promenila. Sve je više tviter novinara, koji ne ulaze u suštinu procesa rada u sportu, koji ne analiziraju kako i zašto dolazi do pobeda i poraza, i koji ne samo da rad trenera ocenjuju isključivo na osnovu trenutnih rezultata, nego često i lobiraju za razne menadžere, sa ciljem da se otera jedan, a da dođe određeni drugi trener. Tako imate vrlo interesantne situacije, gde se u medijima vodi kampanja protiv Zidana, Mourinha ili Pešića, gde Obradović treba da ode iz Fenerbahčea, jer previše kritikuje igrače itd., a onda se zaista desi da baš taj trener ode ili bude smenjen. Već dan posle smene tog trenera, koju su mediji zahtevali, često dolazi do fenomena da isti ti mediji odjednom počnu da kritikuju upravu kluba zbog smene i nedostatka strpljenja. Veoma interesantno. Čini mi se da je mnogim medijima i novinarima danas najbitnije da uvek nekome visi glava. Stvara se lažna slika o “pritisku javnosti”, pri čemu mediji za sebe indirektno proklamuju pravo jedinog simbola i glasnogovornika nečega što se zove javnost, a oni to svakako nisu. Javnost su, pre svega, navijači i publika. A, retko, gotovo nikada se ne dešava da navijači na stadionima i u halama direktno i glasno teraju trenera svoje ekipe. Ja sam, međutim, jako dugo u tom biznisu i u tom pogledu sam veoma opušten. To mi je u prošlosti možda nekad i smetalo, ali odavno više ne smeta, ni najmanje. Kada neko iz sveta medija počne da me neosnovano proziva i kritikuje, da ne kažem lupeta, meni to zaista bude samo smešno.

Kada sam bio trener Albe, menadžer kluba je bio Marco Baldi. On nikada nije bio na našim treninzima u Berlinu, jedino ponekad na evropskim gostovanjima. gde bi on sedio na tribinama hale u Barseloni i telefonirao, dok sam ja vodio završni trening pred meč. Jednom sam ga ja u šali pitao zašto ne dolazi na treninge, a on je na to uzvratio: “Pa, imam trenera, šta ću ja na treningu.” On je primer za jednu vrstu menadžera, koji mnogo rade van sportskog segmenta, koji traže sponzore, bave se marketingom, strukturama i organizacijom kluba i drugim aktivnostima bitnim za finansiranje i život kluba poput Albe.

Kasnije sam postao trener Barse, a generalni direktor košarkaške sekcije tada je bio Antonio Maceiras, jedan odličan tip, koji je najviše i uticao na moj dolazak. On je opet bio na bukvalno svakom treningu, svaki dan. Jedanput sam ga, opet u šali, upitao: “Dobro, Antonio, hajde što si dolazio na početku, ali zašto si i dalje na svakom treningu? Video si valjda kako radim, dovoljno si me kontrolisao.” On je odgovorio: “Ma, ko Pešića može da kontroliše? Ja dolazim samo zbog igrača, da vidim kako se ponašaju i koliko se zalažu, jer na kraju sezone ja moram da donesem odluku koji ugovor treba da se produži, a koji ne.” To je bila njegova glavna i primarna aktivnost, što najbolje odslikava razliku između klubova poput Barse sa jedne, i Albe ili Bajerna sa druge strane. Menadžeri tih klubova, kao što je moj sin Marko u Bajernu, moraju da se bave svim segmentima funkcionisanja kluba, a pre svega da pronalaze izvore finansiranja. Oni se bave i tiketingom, i pridobijanjem sponzora, marketingom i svim ostalim temama, dok u Madridu i Barseloni sve to nije potrebno. Tamošnji menadžeri ili generalni direktori klubova imaju osnovni zadatak da sastave ekipu, dok finansije nikada nisu problem – njih uvek ima dovoljno, jer stižu iz fudbalskih klubova, čiji deo su košarkaške sekcije.

Pandemija i njene posljedice već su izazvale mnoge finansijske turbulencije širom Evrope, kada je klupske košarka u pitanju. Evidentno je da je ovo bio samo početak i da će finansijska situacija za ogromnu većinu klubova dugoročno biti problematična i nakon pandemije, te da će samo izuzeci poput Reala ili CSKA i dalje biti u stanju da rade sa budžetima na donekle sličnom nivou kao do početka 2020. Njemački klubovi s druge strane već oduvijek posluju na zdravim ekonomskim osnovima, kalkulišu realne i isplative budžete. Smatrate li da će njemačka klupska košarka dugoročno profitirati od novonastale situacije, s obzirom na to da klubovi kao Bajern, Alba ili Ulm sada kreću sa zdravijih i solidnijih temelja u tu neku “novu eru” i napraviti neki veći iskorak?

Ja bih to voleo, nadam se tome. Svi mi koji smo navikli na sistemski rad, na planske procese stvaranja rezultata radom i predanošću, uvek smo za to da se taj rad na kraju isplati i kruniše u vidu rezultatskog uspeha. Međutim, ta bolesna žeđ, ta bolesna želja da se napravi instant rezultat po svaku cenu, često menja sva pravila. Mi danas imamo vrlo negativnih tendencija ne samo u košarci, nego u sportu generalno, pa i u fudbalu. Često egzistencija nekog kluba zavisi samo od jedne osobe, koja je vlasnik tog kluba, kao što je slučaj sa fudbalskim klubovima u Engleskoj. Taj model možda donosi trenutne rezultate i određeni profit, ali po meni nema, dugoročno gledano, budućnost i potencijalno je veoma opasno. Po meni je način na koji funkcioniše većina klubova u Nemačkoj, ne samo u košarci, nego i u fudbalu i drugim sportovima, mnogo zdraviji i perspektivniji model. Ovo ne govorim samo zato što nemački sport najbolje poznajem, jer sam ovde proveo najduže vremena. I oni žele rezultat, i Bajern Minhen želi uvek da pobedi, ali ne po svaku cenu i ne nauštrb dugoročne perspektive i budućnosti kluba. Bajern nikada neće dovesti Mesija ili nekog drugog igrača sličnih finansijskih dimenzija, iako je finansijski oduvek u stanju da to učini. Oni sebe, međutim, ne žele da se dovedu u zavisnost od samo jednog igrača, ni na sportskom, ni na finansijskom planu. Pošto znam kako funkcionišu Real Madrid i Barselona i u fudbalu i u košarci, kako funkcioniše Fenerbahče u košarci, CSKA, Vitorija, Valensija i mnogi drugi klubovi, želim da naglasim koliko je Bajern kao klub i sistem posebna pojava. Oni su osvojili šest titula u fudbalu u jednoj za nepunih godinu dana. To nije napravio samo trener Flick ili bilo koji drugi pojedinac, to je rezultat sistemskog rada i dugoročnih procesa. Osvojila je i Barselona jedanput šest titula pod Guardiolom, ali i to je nastalo iz sistema koji je tada postojao, a čiji je on bio deo i bitna karika.

Kada je reč o košarci, Bajern funkcioniše na potpuno drugačijim principima od Barselone i Reala. Ja sam recimo u Barseloni našao način da dovedem Mirotića iz NBA, zatim obavio razgovor sa predsednikom Bertomeuom, koji je stavio potrebna sredstva na raspolaganje da se taj transfer ostvari. Dok sa druge strane nakon one prve titule u Bajernu, kojom smo se plasirali u Euroligu, mi nismo bili u mogućnosti ni da sačuvamo najbolje igrače, a ni da dovedemo adekvatne zamene. U jednom momentu smo nekako uspeli da dovedemo K.C. Riversa, jednog od najboljih igrača Reala, koji je bio slobodan. Potpisali smo ga samo do kraja kalendarske godine, i on je tu polusezonu odigrao zaista maestralno. No, i pored obostrane želje da on ostane i da mu se produži ugovor, on je na kraju dobio mnogo unosniju ponudu i potpisao novi ugovor sa Realom.

Kada je Uli Hoeneß odlučio da pokrene projekat profesionalne košarke u klubu i postavio Marka za dirketora sekcije, jasno je stavio do znanja da će on lično i ceo klub pružiti svu moguću logističku podršku, ali da u budžet kluba iz fudbala nikada neće ući ni euro iz fudbala. Taj princip važi sve do danas, dakle fudbalska organizacija ne ulaže ni dinar u budžet košarkaške sekcije. Košarka je od početka imala zadatak i obavezu da se finansijski sama nosi. Danas je to jedan sistem, u kojem Marko kao generalni direktor ima 35 ljudi ispod sebe, direktore tiketinga, marketinga, finansija itd., koji kao organizacija imaju zadatak da sami stvaraju pare i obezbeđuju budžet. Dakle, i košarka funkcioniše po istom principu kao fudbal. Radi se o dugoročnom procesu, sa jasno definisanim ciljevima i rokovima, bez srljanja i odstupanja samo zbog nekih kratkoročnih rezultata. Za sada to sve ide jako dobro i napredak se vidi iz godine u godinu. Sledeći bitan korak je izgradnja nove, moderne hale, koja će biti otvorena za dve godine i primati 13 hiljada gledalaca. Audi Dome, u kojem Bajern sada igra, biće i dalje u vlasništvu kluba i postaće biznis centar, dok će prva ekipa sve utakmice igrati u novom SAP Dome-u.

Ipak, glavni preduslov za bilo kakav napredak je normalizacija trenutne situacije i povratak publike u hale. Većina nemačkih klubova u velikoj meri finansira prodajom ulaznica, to su prihodi koji izostaju već godinu dana i koji se ne mogu nadomestiti. Zato se nadam da će sledeća sezona početi pod normalnim okolnostima i uz povratak gledalaca.

Sve to dosta podsjeća na proces razvoja kroz koji je svojevremeno prolazila i Alba, a čije temelje ste udarili upravo Vi i bili jedan od ključnih faktora i nastanka i uspona Albe kao organizacije. Sa strane se čini da je sistem, koji ste stvorili i stvarali između ostalih i Vi od 1993. godine, i nakon vašeg odlaska iz Berlina suštinski ostao isti i da je samo organski nadograđivan. Slažete li se sa ovom procjenom i kako vidite Albu danas?

Ima tu sličnosti i paralela sa Albom, koja je ipak razvijala na malo drugačiji način. Jedan od ključnih faktora za razvoj Albe je porodica Schweitzer. Moj veliki prijatelj Franz Josef, koji je nažalost preminuo, te njegovi sinovi Axel i Eric. Axel je u međuvremenu predsednik nadzornog odbora Albe, dok je Eric šef Privredne komore Nemačke. Njihova porodična kompanija ALBA, koja je skoro 30 godina generalni sponzor kluba i čije ime klub od svog nastanka nosi, međutim ne finansira budžet kluba, nego daje svoj doprinos u tom smislu isključivo u svojstvu sponzora. Najveći deo sredstava klub stvara svojim aktivnostima na polju marketinga, tiketinga i drugih segmenata, baš kao i Bajern. A, najzaslužniji za sve je zapravo Dieter Hauert, koji je kao nesportska ličnost ušao u klub, postao njegov predsednik i koji je, zahvaljujući svojoj mudrosti i ogromnom autoritetu, uspeo da uspostavi odnos između kluba i porodice Schweitzer i kompanije ALBA, bez koje klub tada ne bi mogao da egzistira.

Ja sam tamo proveo dosta vremena i to je bio jedan fantastičan period i deo mog života. Tu sam se na neki način i ostvario kao trener, imao sam priliku da učestvujem u stvaranju i formiranju jednog vrhunskog projekta od samog početka. Učestvovao sam, zajedno sa Emirom Mutabdžićem, i u stvaranju jedinstvenog koncepta rada sa mladima, kakav do tada u Nemačkoj nije postojao. Onda smo iz hale koje je primala 3000 gledalaca prešli u dvoranu od 9000 mesta. Na kraju je sve krunisano i sportskim uspesima i trofejima, ulaskom u Euroligu. Ja sam u tom procesu učestvovao od početka do kraja, zajedno sa Dieterom Hauertom, Marcom Baldijem i porodicom Schweitzer. Nakon mog odlaska oni su sve to nastavili jako dobro i uspešno sa Mukijem na klupi, ali onda je došlo do krize rezultata. Alba je nakon odlaska Mukija prvu titulu osvojila tek 2008. sa Lukom Pavićevićem kao trenerom, a sledeću tek prošle sezone. Treba imati u vidu da su se u međuvremenu pojavili i drugi klubovi sa visokim ambicijama i budžetima, prvo Bamberg, a onda i Bajern. Ipak, i dalje je Alba klub koji posluje na zdravim organizacionim i finansijskim temeljima.

Ko je u Albi u tom periodu bio zadužen za skauting?

Burkhardt Prigge, moj asistent. On je u stručnom štabu bio pozicioniran između mene i Mukija, koji je bio zadužen sa mlađe kategorije. Prigge je bio moj pomoćnik u reprezentaciji Nemačke, kada smo osvojili Evropsko prvenstvo 1993. i ja sam ga zatim doveo i u Albu. On je bio devojka za sve, i trener i skaut. Pre svega je bio spona između Mukijevog sistema rada sa mladima i mog sistema sa profesionalcima, tako da smo nas trojica, kao uigran tim, bili glavna karika u procesu stvaranja sportskog sistema u Albi. U tom kontekstu je vrlo važno da se spomenu i neki igrači, koji su odigrali veliku ulogu u procesu razvoja Albe kao kluba. Pre svih Teoman Alibegović i Saša Obradović, koji su uz Wendella Alexisa najbolji stranci Albe.

Da li ste trenutno na bilo kakav način uključeni u rad Bajerna, bar i neformalno kao savjetnik ili sl.?

Ne, apsolutno nikako, a nema ni potrebe.

Kako gledate na stanje u evropskoj košarci uopšteno? Kakva je po vama budućnost tog sporta, uzimajući u obzir ne samo implikacije pandemije, nego i dugogodišnje sukobe na relaciji FIBA – Euroliga?

U vezi sa tim sam već često i mnogo pričao. Ljudi sa jedne i sa druge strane, koji snose odgovornost za budućnost košarke kao sporta, očigledno na razumeju značenje reči “responsability”. Ja sam se prošle godine ponadao da je vanredna situacija u košarci na svim nivoima, nastala pandemijom korona virusa, idealan momenat da se sve razmirice ostave po strani i da sve strane sednu za jedan sto i nađu neki kompromis, neko rešenje u interesu košarke kao sporta. Međutim, nije bilo spremnosti za takav korak. Koliko sam upoznat, bilo je nekih pokušaja dijaloga od strane FIBA, međutim Euroliga ima svoj proizvod, koji smatra najboljim i najvažnijim, kojem po njima svi i sve ostalo treba da se podredi. Pokušaje da se od Eurolige napravi neka vrsta kopije NBA smatram pogrešnim i kontraproduktivnim. Mi u Evropi imamo sopstvenu, autentičnu košarkašku tradiciju, kulturu i način igranja, koji se u mnogome drastično razlikuje od američke košarke. I sa finansijskog i sa kulturološkog i sa svakog drugog aspekta. Te razlike bi trebalo da predstavljaju korist i prednost, te da se na takav način i eksploatišu, a ne da budu tretirane kao mane i nedostaci, što je trenutno slučaj.

Da li je zatvorena Euroliga blagoslov ili prokletstvo?

Ne podržavam to nikako. Očigledno se radi o pitanju kratkoročnog biznisa i profita, kao i u mnogim segmentima van košarke i sporta generalno. Košarka u Evropi mora da pronađe model i sistem funkcionisanja, koji odgovara njenoj prirodi i tradiciji. Aktuelni sistem takmičenja u evropskoj košarci evidentno nije u skladu sa njenim potrebama. Ne bih sada da ulazim u to koji sistem bi bio odgovarajući, ali ovo što imamo trenutno svakako nije pravi put. Evropskoj košarci su neophodna takmičenja na nivou nacionalnih selekcija u svim uzrastima, Evropska i Svetska prvenstva uz učešće najboljih igrača. Ta takmičenja su u Americi potpuno nebitna, to za njih faktički ne postoji. U Evropi su nacionalne reprezentacije faktor identifikacije sa aspekta navijača i ljubitelja košarke.

Euroliga kao takva sigurno treba i dalje da postoji, ali u njoj treba da učestvuju klubovi na osnovu rezultata u svojim nacionalnim ligama. Neophodan je zdraviji odnos između nacionalnih i evropskih takmičenja. Sve u Evropi je zapravo drugačije u odnosu na NBA. To ne znači da mi ne treba da gledamo na NBA i da preuzmemo ono što je kod nas primenjivo i korisno. Naravno da treba da se uči od najboljih. Oni jesu najbolji, ali pitanje je da li su najbolji i za nas u baš svim segmentima. Ja mislim da nisu i da je pogubno da se od naše košarke pravi kopija NBA. Mi od njih treba da učimo kako se prodaje košarka kao proizvod, a sve ostalo mi imamo. Imamo interes za košarku, navijače, talentovane igrače i kvalitetne trenere. Ne razumem gde je interes evropske košarke da se pravi kopija NBA košarke, s obzirom na sve navedene razlike i posebnosti.

Kakva je perspektiva srpske i regionalne košarke pod svim ovim kompleksnim okolnostima? Da li je ABA liga u današnjoj formi bez alternative?

Neizvesna je budućnost košarke na prostorima bivše Jugoslavije. Srbija i dalje u dobroj meri živi i profitira od starog sistema jugoslovenske košarke, dok ostali lutaju. Ne pronalaze puteve kako doći do neke sopstvene organizacije. Pri svemu tome moramo imati na umu da su ti prostori skoro čitavu deceniju bili pod uslovima ratova, sankcija, podela, a sport u takvim okolnostima postaje sporedna stvar. Objektivno je nemoguće da se sistem rada i organizacije u košarci u doglednom periodu vrate na nekadašnji nivo. To se verovatno neće nikada desiti. To je bio najbolji proizvod nekadašnje države i tog društva, koji je zauzeo dominantnu ulogu u celoj Evropi, i to je nešto neponovljivo.

Sada svaka od država na tom prostoru mora da nađe neki svoj put ka uspostavljanju sistema i procesa, ali to svakako podrazumeva i međusobnu saradnju. Jedan od načina je i zajedničko takmičenje. Ta ABA liga je, pored svih problema, bila i ostala jedna dobra i ispravna ideja, a održava se i dalje.

Omladinska reprezentacija SFRJ, koju ste vi vodili do zlata na SP u Bormiju 1987., a koja je kasnije izrasla u vjerovatno do danas najjaču i najdominantniju neameričku ekipu svih vremena, bila je proizvod ozbiljnog sistemskog i konceptualnog rada. To pokazuje i dokumentarni film “250 stepenika”. Zašto takvog ili sličnog pristupa rada i stvaranja kod nas više nema ni u naznakama?

Nema ga, ali je moguć u svakoj od tih država na određen način. I Srbija i Hrvatska i BiH moraju da prepoznaju svoje posebnosti i potencijal i da deluju u skladu sa tim. Ti dokumentarni filmovi ne treba da služe samo za evociranje nostalgičnih emocija, nego pre svega da pokažu kako se tada radilo. Ja mislim da mnogi segmenti toga mogu da se primene i danas.

I tada je postajala ogromna razlika između fudbala i košarke, kada su u pitanju finansije. Nas je košarci primarno gurao taj ogromni entuzijazam, novac tu nije igrao ključnu ulogu. U novije vreme su se u košarci pojavile pare, a mnogo je faktora koji bi da participiraju u tome bez nekih velikih zasluga. Rezultat je nedostatak bilo kakvog sistema i struktura, sve se razvodnilo i deluje stihijski. Danas se stalno formiraju neke nove škole košarke, a svaka radi na neki svoj način i sve to deluje krajnje heterogeno. Jugoslovenska košarka je funkcionisala tako da su se preko leta stvarali igrači u klubovima, a oni najbolji bi odlazili u reprezentacije i tamo se usvršavali. Njih nije bilo mnogo, a svi ostali su školovani u klubovima, u kojima se radilo po jasno definisanim standardima. Škole košarke su postojale za one su želeli da igraju košarku, a oni koji su znali da igraju su ostajali u svojim klubovima i tamo trenirali sa svojim trenerima. Mi smo sada preuzeli američki model, koji je po meni negativan. Kada se sezona završi, i igrači i treneri su slobodni. Treneri rade po raznim kampovima, umesto da ostanu u klubovima i posvete se usavršavanju svojih igrača sa aspekta tehnike, taktike, fizičke spreme itd. Ovako su igrači u tom periodu raspušteni, agenti ih vodaju po raznim kampovima u Americi, gde treniraju po sasvim drugim principima, gde se recimo trenira samo šut. Pritom mi imamo najbolje trenere za obuku i razvoj mladih igrača. To su samo neke od negativnih pojava, a na ovu temu bih mogao da napišem knjigu.

Kako procjenjujete šanse reprezentacije Srbije na OI, pod pretpostavkom da će taj turnir biti održan po planu?

Srbija prvo mora da se kvalifikuje za OI. Mnoge stvari su tu i dalje neizvesne, mi ne znamo u kojem sastavu ćemo igrati, kako će teći pripreme itd. Sa druge strane, Italija je željna velikog uspeha. Ja se tu ne bih previše pripremao za OI i bacao sve karte na to. Fokus bi trebalo da bude na dobrim pripremama i na stvaranju ekipe na duže staze. Iako se kvalifikacije održavaju u Beogradu, radi se ipak o samo jednoj utakmici protiv ozbiljnog protivnika. Da se igra serija “best of five”, ja bih uvek tipovao na Srbiju, ali u jednoj utakmici je sve moguće.

Pratite li NBA i karijere igrača sa naših prostora? Nikola Jokić i Luka Dončić dominiraju na individualnom nivou. Kako ocjenjujete šanse da sa aktuelnim timovima u doglednom periodu dođu do titule?

Pratim redovno. Ne u istoj meri kao Euroligu, ali gledam. Ko zna da gleda, taj i vidi. Ne mogu reći da uživam u NBA košarci, ali mogu mnogo toga da vidim. Promenila se i tamo igra poprilično, atletika i individualizam su prvom planu, dok se u Evropi i dalje više igra timska košarka. Tako da ja lično više uživam u Euroligi.

Svaka NBA organizacija, koja je osvajala trofeje, imala je jednog ili dvojicu dominantnih igrača, ali su oni imali i podršku od ostatka ekipe u vidu vrhunskih igrača. Ni Chicago Bullsi nisu odmah počeli da osvajaju titule, proces stvaranja šampionske ekipe je trajao i bio neophodan. Michael Jordan je bio poznat i 1984., došao je u ligu kao proizvod jednog proverenog sistema Dean Smitha iz North Caroline, uz ogroman talenat i radnu etiku, međutim tek stvaranjem adekvatnog tima u Bullsima i dovođenjem fantastičnih igrača kao što su bili Pippen, pa kasnije Kukoč i Rodman, on je postao ono što je i do danas.

Ostaje da se vidi kako će u tom pogledu delovati Denver i Dallas, da li će dovoditi igrače koji će biti samo podrška ili igrače visoke klase. Sa ovim trenutnim timovima ni jedni, ni drugi ne mogu do naslova u NBA, to je sigurno.

Navijači beogradskih večitih rivala već dugo diskutuju i prepucavaju se oko pitanja koji od ta dva kluba vi zapravo više simpatišete. Ja vas to neću pitati, jer znam da je KK Bosna zapravo jedini “vaš” klub. Ko je zapravo bio najzaslužniji za stvaranje Bosne kao svojevrsnog fenomena? Pratite li agoniju kroz koju sada već decenijama prolazi taj bivši velikan?

Kao dete sam odrastao u porodici koja se delila na zvezdaše i partizanovce. Moj tata je navijao za Partizan, a ja sam kao klinac više simpatisao Zvezdu. Međutim, kasnije sam igrao za Partizan i zavoleo ga, a moj najbolji prijatelj je Žarko Zečević. On je kreirao moderni Partizan, a zajedno smo igrali u Partizanu. On je došao iz Kragujevca, ja iz Pirota, i do danas smo najbolji prijatelji.

A, Bosna je posebna priča. Ja sam najbolje godine svog života proveo u Sarajevu. Bosna je dve deceniju u kontinuitetu postizala ogromne uspehe zahvaljujući ljudima koji su je vodili. To su bili ljudi koji su nešto vredeli, koji bili vođeni ogromnim entuzijazmom. Kada je Bosna bila na prekretnici, ti najvažniji ljudi više nisu bili tu. Neki više nisu bili među živima, neki su otišli. Klub su preuzeli ljudi, koji su verovatno imali najbolje namere, ali koji nisu znali kako funkcioniše klub, koji je došao to tog nivoa i tih visina, možda vođeni i nekim ličnim interesima, i to je bilo pogubno za Bosnu. To niko nije kontrolisao, niti je verovatno ni mogao da kontroliše, s obzirom na ekonomsku i životnu krizu u zemlji i društvu u tom posleratnom periodu. Sport u tom momentu nije bio u prvom planu, što je i razumljivo. To je bio generalno jedan užasno težak period i teško je tu naći krivca za stanje u kojem se na kraju našla Bosna. Ipak, ja verujem da se klub uz neki novi sistem organizacije može vratiti na neki nivo, koji donekle odgovara njegovoj reputaciji. Tamo gde je bilo košarke, biće je opet.

Vi ste igračku karijeru završili 1979. godine, nakon osvajanja Kupa šampiona sa Bosnom, a prvi trener sarajevskog kluba ste postali 1982. Šta ste radili u međuvremenu?

Nakon završetka karijere ja sam bio predsednik SOFK-e Univerziteta u Sarajevu, samim tim i član predsedništva kluba. Tu sam bio zadužen za odnose sa sponzorima i u tom periodu sam donosio najveće pare u klub. Nedugo zatim sam postao sportski direktor Bosne, prvi u istoriji kluba, budući da ta funkcija do tada nije ni postojala. Nakon odlaska Boše Tanjevića 1980. godine, trener je postao Draško Prodanović i ostao na klupi dve i po godine. Došlo je do smene generacija i prve dve sezone su, u skladu sa tim, bile relativno uspešne. Pred početak treće sezone se vratio Varaja, Raša je već bio tu i te sezone smo mi planirali da napravimo neki rezultat. Međutim, sezona je počela serijom poraza i Draško je u novembru 1982. podneo ostavku. Ja kao direktor sam imao zadatak na nađem novog trenera, što je u to vreme, u jeku sezone, u Jugoslaviji bilo skoro nemoguće. Ja sam želeo da Makso Ostojić preuzme ekipu, ali onda je Varaja otišao do predsednik kluba i rekao da ekipa želi mene za trenera do kraja sezone, da je to najbolje rešenje, jer me igrači znaju i imaju poverenje u mene. Neposredno nakon toga, predsednik kluba mene pita da li sam našao trenera, na šta ja odgovaram da nije realno da nađem adekvatnog trenera u tako kratkom roku. “Pošto nisi našao trenera, ti si sad trener”, saopštio mi je na kraju razgovora. Tako sam ja postao košarkaški trener, potpuno neplanski i neočekivano. Već prve sezone smo postali prvaci Jugoslavije, nakon toga smo osvojili i Kup, i onda više nije bilo kraja.

28.04.1972. je odigrana majstorica za ulazak u prvu saveznu ligu između Bosne i Željezničara, čiji ste akter bili i Vi. Bosna je pobijedila i ušla u prvu ligu. Šta se tačno desilo sa ručnim satom, koji ste dobili nakon utakmice i koji je potom nestao?

Ja sam na toj utakmici dao 25 poena i bio proglašen za igrača utakmice. Kao nagradu sam dobio švajcarski sat marke Darwil od Radio Sarajeva, koje je bilo sponzor. Sećam se i danas kožne narukvice braon boje. Ja sam taj sat odmah stavio na ruku i plan je bio da iz Skenderije, gde se igrala utakmica, idemo prvo u Jelićevu 4 u klupske prostorije i da tamo započnemo slavlje. Nekako sam uspeo da dođem na to slavlje, prostorije prepune, sedi se, pije i peva. U neka doba neko od raje mi dobaci: “Daj, pokaži nam taj sat konačno!” Ja se uhvatim za ruku – nema sata. Jednostavno ga nema. Pretpostavljam da mi ga je neko skinuo u onoj opštoj gužvi u i oko Skenderije nakon utakmice. Neko me očigledno “odradio”.

Siguran sam nije tek tako ispao, jer se sećam da sam ga dobro zakopčao.

Narednih dana je Radio Sarajevo u svom programu više puta apelovalo na “poštenog pronalazača” da se javi i vrati sat Svetislavu Pešiću, ali bez rezultata. Tako da taj sad do dan- danas nije pronađen. A, dao bih sad za njega zaista mnogo.

Pratite li KK Pirot koji se ove godine ponovo takmiči u Košarkaškoj ligi Srbije?

Ma, goni ih! Pratim i nerviram se. Ušli su sad u tu KLS, Marko i ja ih pratimo, šaljemo neke dresove i pomažemo koliko možemo. Moj grad, klub u kojem sam počeo da igram košarku. Nadam se da će ostati u ligi, to je sada najvažnije.

Nevezano za samu košarku: Berlin ili Sarajevo?

Neuporedivo je to. Ja sam u Berlinu proveo zaista jedan prelep period, ali za Sarajevo sam već rekao – grad u kojem sam proveo najbolje godine svog života. Tamo sam oformio porodicu. Ti moraš da živiš u Sarajevu da bi doživeo Sarajevo. Taj ratni period je i nama, koji nismo bili u Sarajevu, pao jako teško. Najteže je bilo ljudima koji su ostali tamo, naravno, ali i nas je sve to na jedan drugi način pogodilo. Mnogih mojih prijatelja u Sarajevu više nema, ali neki su još tu i njima redovno idemo, družimo se, idemo na naša stara mesta. Tamo je i moj Samir Avdić. Ipak je moj život u Sarajevu prvenstveno bio vezan za košarku i svi ti ljudi, sa kojima sam se družio, radovao se, tugovao ili svađao, uglavnom su bili iz sveta košarke i sporta generalno. Mnogih više nema, ali sa onima koji su tu i dalje se družim.

Currywurst, Weisswurst ili peglana kobasica?

Peglane kobasice nisu imidž Pirota. To je jedan od tamošnjih lokalnih proizvoda, ništa više. Simbol Pirota su ćilimi i kačkavalj. To je nešto što u Pirotu ima ogromnu, vekovnu tradiciju. A, peglana kobasica je jedna moderna pojava, koju su mlađe generacije prihvatile, ali ja pripadam nekom drugom vremenu i ne gledam na to kao na neki simbol pirotske kuhinje.

Kada je reč o Pirotu, to je pre svega i Tigar. Pirot danas živi od proizvodnje guma, 5000 radnika je tamo zaposleno. Dakle, nekih 20000 ljudi živi od te fabrike. Pirot je danas drugi grad u Srbiji po visini prosečnog ličnog dohotka. Grad koji ima izuzetnu klimu, izuzetan položaj, na raskršću istoka i zapada.

Kao trener ste osvojili sve, i na klupskom i na reprezentativnom nivou. Da li vam je jedan od svih tih trofeja na neki način najdraži ili najznačajniji, prije svega emocionalno?

Da, svakako Bormio 1987. To je bio moj prvi rad sa mladim igračima, prvi sistemski projekat i zapravo sam tu istinski postao trener.

Još jedno pitanje koje nije fer i na koje posebno u vašem slučaju nije moguće dati objektivan odgovor. Međutim, pošto smo to pitali svakog sagovornika iz svijeta košarke, pokušaću i kod vas: Kada biste pravili idealnu petorku igrača koje ste kroz karijeru trenirali, kako bi ona izgledala?

Mogao bih da sastavim najmanje tri petorke. Ne, ne mogu, nemoguće je.

Dozvolite mi da Vam za kraj ispričam dva lična momenta vezana za Vaš rad i Vaše stvaralaštvo. U sezoni 1996/97 Berlin je bio u fudbalskoj euforiji, Hertha BSC se nalazila pred dugo i željno čekanim povratkom u Bundesligu. Krajem 1996. godine, sa školom sam došao na jednodnevnu ekskurziju u Berlin. Iz Hamburga, gdje sam tada živio, u glavni grad smo stigli autobusom. Par dana ranije Alba je igrala onaj čuveni meč protiv Olimpijakosa, kada ste u posljednjih 17 sekundi preokrenuli rezultat sa 56:61 na 62:61 i pobijedili kasnijeg osvajača Eurolige. Scena koja mi se ukazala, dok smo se vozili autobusom Kaiserdammom, jednom od najvećih i najširih berlinskih ulica, bila je pomalo nestvarna: More Albinih zastava na prozorima i balkonima stambenih zgrada. U tom momentu mi je postalo jasno da ste od Berlina nepovratno napravili košarkaški grad.

To je bila strašna utakmica! Mi smo njih prvo dobili u Pireju, a onda i u Berlinu. Na toj utakmici je Marko dao odlučujuće poene. Oni su bili zaista jedna fanstastična i dominantna ekipa, Duda ih je vodio i na kraju su i osvojili tu Eurologu. Da, zaista fanstatična utakmica.

Drugi momenat, godinama kasnije: Kada je pokrenut projekat FC Bayern Basketball, ni najmanje nisam sumnjao u dugoročni uspjeh tog projekta na rezultatskom planu. Bio sam, međutim skeptičan i pun sumnje da će košarka bilo kada biti prihvaćena od strane širih masa u Minhenu, koji je pojam fudbalskog grada. A, onda sam u vašoj prvoj sezoni upalio TV i pratio neku ligašku utakmicu, koju ste igrali kod kuće. Ne sjećam se više ko je bio protivnik, ali nije bio u pitanju nikakav derbi protiv Bamberga ili Albe, nego neka sasvim obična utakmica. I, vidim prepunu halu i navijanje tokom cijele utakmice. To je bio momenat kada sam pomislio: “I Minhen postaje košarkaški grad. Svaka čast, gospodine Pešiću!”

Ne bih ja te zasluge pripisivao sebi. Ja sam tu došao u jednom pogodnom momentu, ali najveće zasluge za to nose Uli Hoeneß i Marko.

Neka se onda ova moja pomisao odnosi na gospodina Marka Pešića. Svetislave, neizmjerno Vam hvala na izdvojenom vremenu i ovom krajnje zanimljivom i otvorenom razgovoru. Bila mi je čast i zadovoljstvo.